DJI Spark

Savet budućim vlasnicima Sparka: čuvajte se ptica! Ovaj dron je toliko mali da ga neka grabljivica može zameniti za povećeg insekta, čemu svakako doprinosi i zvuk intenzivnog zujanja koje proizvode elise tokom leta. Naš dron napao je par vetruški (grabljivice iz reda sokolova) koje obitavaju na vrhu zgrade Politike. Incident smo delimično uspeli da zabeležimo na snimku. Intenzivnim manevrisanjem uz naglo poniranje, ali i velikom srećom, uspeli smo da izbegnemo predatore i gubitak letelice, što ne znači da bi i neki naredni susret sa domaćim sokolovima imao tako srećan kraj.

Posle prošlomesečnog druženja sa Mavicom (SK 8/2017), pomirili smo se sa činjenicom da će bilo koji naredni dron vrlo teško nadmašiti izuzetan utisak koji je ovaj na nas ostavio, makar u nekoj doglednoj budućnosti. Ovoga puta dragi gost redakcije „Sveta kompjutera” bio je Spark, Mavicov mlađi brat. Iako fizički slabiji i skromnijih performansi, Spark pleni nekim drugim karakteristikama.

Sloboda pokreta

Već smo apsolvirali da je upravljanje dronovima čisto uživanje, ali i da su logističke pripreme za let uglavnom vremenski previše zahtevne da bi bile interesantne. Gabariti ovih letelica i dodatne opreme neretko zahtevaju namenske transportne rančeve koji zauzimaju poprilično mesta i ograničavaju mobilnost korisnika. Mavic je po tom pitanju postavio standarde koje neće biti lako nadmašiti, jer sistem sklopivih „kraka” letelicu zaista svodi na džepno izdanje, ali priprema za let i dalje podrazumeva klasičan redosled postupaka. Istina, Mavic je vreme od „marševskog” do „borbenog” položaja skratio na manje od minut kod malo veštijih korisnika, ali i dalje zahteva povezivanje daljinskog upravljača sa telefonom i pokretanje Go aplikacije pre poletanja.

Spark nudi nešto drukčiju koncepciju upravljanja dronom. Naime, upotreba Go aplikacije i mobilnog telefona kod njega predstavlja sekundarni način kontrole, a čak je i klasičan daljinski upravljač tek na spisku dodatne opreme. Osnovni način kontrole Sparka jeste gestikulacija! Uz pomoć nekoliko osnovnih komandi koje se brzo uče, moguće je kontrolisati većinu funkcija u tzv. pametnom režimu leta. Tako je pokretima ruke moguće izdavati komande Sparku kuda da leti, kada da snima ili da samo prati vlasnika, a odlično prihvata i komande za slikanje selfija, kako bi udovoljio zavisnicima od društvenih mreža. Međutim, ono što svakoga ko prvi put uživo vidi tako nešto ostavlja bez daha jeste komanda za sletanje na dlan! Da, Spark je toliko malen i „pametan” da će samostalno sleteti na ispružen dlan, ali samo ako se uveri da je to dlan njegovog vlasnika. Za utvrđivanje identiteta koristi tehnologiju prepoznavanja lica, tako da je neophodno najpre memorisati lice vlasnika, što čini pred prvo poletanje – opet sa dlana. U suprotnom, odbiće i da poleti iz ruke nepoznate osobe. Ovaj sistem implementiran je iz bezbednosnih razloga, što zbog zloupotrebe, što zbog nehotičnog izdavanja komandi drugih osoba koje se mogu naći u kadru, a koje možda nisu ni svesne da Spark budno prati svaki njihov pokret.

Koliko god Spark delovao impresivno u ulozi autonomne leteće kamere i ličnog letećeg pratioca, ljubiteljima dronova on ne bi bio preterano interesantan da njime ne može da se upravlja i na klasičan način. Upotreba mobilnog telefona kao kontrolera nije nova ideja, ali je Wi-Fi veza ipak prilično neadekvatna za tu namenu. U urbanoj sredini etar je svakako zagušen u tom spektru, pa ionako malu predajnu snagu mobilnih telefona dodatno degradira, tako da se efektivni domet svodi na jedva koju desetinu metara, a tu je i zadrška koja se neminovno javlja na relaciji zadate komande i reakcije na nju. Nažalost, da bi u potpunosti uživao u letnim performansama koje pruža Spark, budući vlasnik moraće da dokupi i klasičan daljinski upravljač, jer se on ne dobija u osnovnom paketu. Upravljač je vizuelno vrlo sličan onome viđenom kod Mavica, ali nije kompatibilan sa njime, skromnijih je mogućnosti i nema ekran za prikaz parametara leta. Ipak, zaista je apsolutno neophodan za iole ozbiljnije letenje i domet koji nije ograničen na nekoliko desetina metara.

Džepna zujalica

Iako ne nudi sklopive „krake” na čijim krajevima su motori sa elisama, već predstavlja klasični kvadkopter (letelica sa četiri rotora), Spark je toliko malen da čak i tako „krakat” bez problema staje u džep od jakne osrednje veličine. I u ovom slučaju je svaki rotor pogonjen sopstvenim elektromotorom, a svaki od motora direktno pokreće dvokraku elisu fiksnog koraka, s tim što je smer rotacije svake elise suprotan u odnosu na susednu kako bi se izbegla pojava rotacije letelice oko sopstvene vertikalne ose. Elise se postavljaju po „bajonet” sistemu, laganim pritiskom nadole i okretanjem za 90 stepeni, pri čemu treba voditi računa o tome da postoje dva para različitih elisa, od koji se svaki par postavlja na određeni par motora koji je identično obeležen. Kao i kod Mavica, i Spark ima mogućnost sklapanja kraka elisa, čime se u potpunosti eliminiše potreba da se one ikada uklanjaju sa rotora, izuzev u slučaju zamene usled oštećenja.

Srećom, i ovoga puta za izradu elisa upotrebljen je veoma izdržljiv materijal, a njihovoj robusnosti doprinosi i sklopiva konstrukcija koja omogućava visok stepen amortizovanja udara prilikom kontakta sa stranim telom. Dakle, po koji listić ili grančica neće predstavljati problem, ali čak ni češanje o zid neće oboriti letelicu, niti joj obavezno oštetiti elise.

Motori su i ovoga puta brushless tipa (bez četkica) sa stalnim magnetom. Jednostavna, ali robusna konstrukcija omogućava minimalno zagrevanje i habanje delova, pa samim tim i dug radni vek. Njihove dimenzije jasno stavljaju do znanja da su motori znatno slabiji u odnosu na one koji se ugrađuju u druge DJI modele, ali i Spark je apsolutno najmanji dron koji je DJI proizveo, tako da nema razloga za sumnju u njihovu snagu i kvalitet.

Spark se izrađuje u nekoliko različitih boja. Njegova gornja strana je zadužena za estetski utisak. Na njoj se nalaze i prorezi za hlađenje elektronskih komponenata, čijem rashlađivanju pomaže interni ventilator koji najviše posla ima kada je letelica statična na zemlji ili lebdi u mestu. Opstrujavanje vazduha tada nije dovoljno da bi se ohladio, ali lagano letenje će temperaturu vratiti u prihvatljive granice, bez pomoći ventilatora. Kao i Mavicu, Sparku je takođe napornije da lebdi u mestu, pošto je autonomija leta za oko minut kraća u odnosu na horizontalni let.

Kad se već dotičemo autonomije, od Sparka se ne mogu očekivati rekordi, jer njegova majušna baterija obezbeđuje maksimalno 16 minuta leta, što je u praksi jedva 13 minuta. Ipak, to je sasvim dovoljno vremena da dostigne limite dometa radio-veze i da se bezbedno vrati, tako da mu se mala autonomija ne može uzeti za veliki nedostatak. Baterija malog kapaciteta ima i svojih prednosti, jer ju je moguće puniti preko običnog USB punjača. U zavisnosti od snage punjača i jačine isporučene struje, punjenje će trajati duže ili kraće, a uz fabrički punjač koji je deklarisan na tri ampera, punjenje traje nešto manje od sat i po, i to kada je baterija u potpunosti ispražnjena.

Mozak i čula

Uprkos sjajnom sistemu prepoznavanja pokreta i određenog stepena mašinskog učenja (koje pojedinci vole da nazivaju veštačkom inteligencijom) zbog kog je u stanju da se prilagodi specifičnostima vlasnika, ostatak Sparkove opreme nije na nivou drugih DJI letelica. Za opštu navigaciju i dalje su zaduženi prijemnici GPS/GLONASS signala, ali mislimo da kvalitet prijema ipak nije na najvišem nivou, jer se neretko dešavalo da Spark na momente izgubi vezu sa satelitom. To može da bude poprilično nezgodno u režimima automatskog vraćanja na lokaciju poletanja (opcija Return to home), jer gubitak satelitskog signala automatski zaustavlja letelicu u mestu. Ako se prekid veze poklopi sa gubitkom radio-veze sa upravljačem, Spark može da se nađe u nezgodnoj situaciji. Prilikom našeg testa prekidi nisu trajali dovoljno dugo da bismo ih okarakterisali kao naročit problem, ali stekli smo utisak da upravljanje Sparkom na većim daljinama zahteva više pažnje u odnosu na Mavic i Phantom modele.

Ostatak elektronskih navigacionih sistema takođe je inferiorniji, pa tako Spark ne raspolaže dvostrukim elektronskim kompasom, barometrom i visinomerom, te je zbog toga podložniji smetnjama i primetno teže održava svoju poziciju u mestu. Iako deklarativno može da autonomno lebdi u mestu sa radijusom odstupanja od 30 centimetara (i samo 10 centimetara po visini) od tačke u kojoj se nalazi, u praksi se teško nosi čak i sa slabim vetrom. Naravno, ni vetar brzine do deset metara u sekundi ga neće oduvati, ali će pariranje biti intenzivnije, a precizno lebdenje u mestu biti gotovo nemoguće, što može da utiče na kvalitet fotografija ili snimaka načinjenih u takvim situacijama.

Sistem za izbegavanje prepreka nije platio cenu minijaturizacije, pa je po efikasnosti na istom nivou kao i oni kod Mavic i Phantom 4 modela. Konstrukciono je drukčije rešen i smešten u sam nos letelice, ali obezbeđuje dovoljno precizno izbegavanje prepreka u prednjoj polusferi, čak i u zatvorenom prostoru. Naravno, uslov je da prostor bude adekvatno osvetljen, jer ni Spark nije noćna ptica.

U očima varnice

Baš kao i kamera koja je ugrađena na Mavic, tako i ova Sparkova raspolaže senzorom rezolucije 12 megapiksela. Ipak, ista veličina senzora ne garantuje i isti kvalitet snimljenog materijala. U ovom slučaju, primetan je slabiji učinak, najviše zahvaljujući manjoj površini sočiva, ali i ostatak elektronike pruža slabije performanse. Zato je kvalitet video-snimaka ograničen na punu HD rezoluciju pri 30 frejmova u sekundi. Nosač kamere žiroskopski je stabilizovan, ali ovoga puta u samo dve ose, umesto u tri, što, uz skromnije letne karakteristike, ne utiče naročito povoljno na kvalitet snimljenog materijala. Takođe, nosač obezbeđuje da kamera menja položaj samo po vertikalnoj osi, ali je i tu ograničen, pa zato nije moguće postaviti kameru tako da obuhvati prostor tačno ispod letelice, već je prisutan otklon od oko pet stepeni. Time je uskraćena mogućnost preciznog osmatranja terena za sletanje, a efekat biva izraženiji sa porastom visine leta. Ako ništa drugo, barem je kamera fiksnog fokusa, pa korisnik ne mora da vodi računa da li će fotografija ili snimak biti van fokusa.

Spark podržava i DJI Goggles, ali u vrlo ograničenom režimu. Kako ne raspolaže OcuSync tehnologijom bežične veze, poput Mavica, brzina video-linka ograničena je na maksimalnih 720p pri 30 frejmova u sekundi, i to u idealnim uslovima. Kontrola kamere i letelice pokretima glave je moguća, ali utisak nije ni približan onome koji ostavlja Mavic, kod koga ova fuzija besprekorno funkcioniše.

Prevelika očekivanja

Iz dosadašnjih navoda čitalac će zaključiti da je Spark samo igračka koja ne može da se uporedi sa „pravim” dronovima. Možda je i naš pristup bio previše strog, jer smo ga od starta direktno poredili sa drugim DJI letelicama sa kojima smo se do sada sretali, pa smo, naviknuti na kvalitet i visoke performanse, preterali sa kritikama. Ipak, Spark je izuzetna malena letelica, čije su mogućnosti svakako skromnije od njegove starije braće, ali to nikako ne znači da ga treba posmatrati kao igračku, jer on i te kako ima šta da pruži. Zbog postojanja režima visoke automatizacije leta odličan je za početnike, a izuzetna mobilnost čini ga čak i boljim izborom od Mavica, ako zahtevi koji se pred njega postave nisu previsoki. Takođe, za snimanje društvenih aktivnosti i brzopotezne selfije sa kadrovima koji su nedostižni selfi-štapovima i sličnim napravama, prosto je savršen. Male dimenzije, nažalost, ne znače i nisku cenu, jer osnovno pakovanje Sparka, u kome se ne dobija ništa sem same letelice i punjača, košta preko 500 evra, a sa dodatnom opremom približava se ceni osnovnog paketa Mavica.

Vladimir TRAJKOVIĆ