LG 55E6V OLED TV

Prvi utisak koji je ostavio novi OLED televizor iz LG-a jeste da zaista izgleda lepo sa svih strana, čak i kada je ugašen, kao lep komad nameštaja. Panel je postavljen na sound-bar postolje koje je potpisao Harman/Kardon. Logo LG-ja i OLED tehnologije su skromno, mogli bismo reći i sakriveni na stakleni okvir ispod panela, bez dodatnog pozadinskog osvetljenja koje praktikuju neki drugi proizvođači. Moramo da priznamo i da nas je obradovalo to što ekran nije zakrivljen. Držimo do toga da slika mora da bude ravna i geometrijski ispravna, pa posle toga gledamo i sve ostale tehnikalije koje su značajne da bi TV proglasili dobrim ili lošim.

E6V je prvi model koji istovremeno podržava dva nova standarda za prikaz boja, Ultra HDR Premium i Dolby Vision, pa sledi malo objašnjenje razlika između njih. Standardna televizija koju gledamo svaki dan se emituje u 8-bitnoj rezoluciji boja ili 256 RGB nijansi (256 × 256 × 256 = 16.777.216 boja). Ultra HDR Premium (i standardni HDR10) su sertifikovani da prikazuju 1024 RGB nijanse, što je nešto preko milijardu boja. Dolby Vision specifikacija predviđa 12-bitnu rezoluciju boja, tj. prikaz 4096 RBG nijansi, pa izračunajte sami koliki je to spektar. Dolby specifikacija je prilično stroga po pitanju sertifikata, za razliku od UHD alijanse koja samo propisuje šta bi trebalo da bude neophodni minimum da bi standard bio ispunjen. Da bi se dobio sertifikat i „Dolby Vision” logo, Dolby laboratorije zahtevaju da njihovi stručnjaci odobre svaki video. Naravno, bilo je sumnji i rasprava među članovima redakcije da li ljudsko oko uopšte može da vidi razliku između 10-bitne i 12-bitne palete boja. Na našu sreću stigao nam je i video materijal koji je masterizovan upravo prema Dolby Vision specifikaciji. Možemo samo da zaključimo, jednoglasno, da se razlika i te kako vidi! Uspeli smo da pronađemo kodek za dotični video i da ga reprodukujemo i sa PC računara (koji je još uvek ograničen na 8-bitnu paletu) povezanim na TV. Jednostavno menjajući između HDMI ulaza i USB memorije mogli smo da poredimo kolika je razlika u pitanju. Na trenutke 12-bitna paleta izgleda kao oni televizori u prodavnicama kojima su kontrast i boje pojačani ma maksimum, pa lica ljudi na ekranu izgledaju kao da imaju visok krvni pritisak. Ali nije tako, boje su veoma zasićene, a lica ljudi ne izgledaju bolesno. Zelena trava je zaista zelena kao na sunčanom danu u proleće kada se gleda Dolby verzija sa USB-a, a redukovana na 8-bita sa PC-ja i dalje izgleda zeleno, ali kao da se u međuvremenu nebo naoblačilo... Na jednom od video semplova se lepo vidi bend sa saksofonistom. Reprodukovano sa PC-ja saksofon izleda žuto/narandzasto sa naizgled svim nijansama od najsvetlije do najtamnije. U Dolby verziji odaje utisak više zlatne boje kakva bi trebalo da bude. Zaista je potrebno uporedo gledati isti snimak da bi se u potpunosti videla i shvatila razlika koju donosi veća paleta boja.

Od ostalih tehnikalija moramo da napomenemo da uniformnost ekrana nije savršena, ali ipak daleko bolja od bilo kog LCD televizora. Primećuje se mali efekat image retentiona posle gledanja statičnih slika, ali ništa zabrinjavajuće.

Sound-bar se čuje prilično dobro i sigurni smo da će zadovoljiti većinu korisnika. Jačina je sasvim dovoljna da popuni prosečnu dnevnu sobu, ali ne i za pravi surround doživljaj. Pop i rock pesme su se dobro čule, ali (očekivano) klasična muzika je pokazala sve slabosti malih drajvera u zvučnoj kutiji.

LG E6V je odličan televizor iako se primećuje da ima mesta za poboljšanja. Njegova najveća mana bi bila to što nema dovoljno video sadržaja koji bi iskoristili njegov pun potencijal, ako ne računamo 4K sa YouTubea koji pati od malog bitratea. Sa nestrpljenjem čekamo da se pojave grafičke karte ili softver za PC koji će omogućiti ne samo 4K rezoluciju, nego i 10-bitnu ili 12-bitnu paletu boja.

Zoran OLUIĆ