Znate li kako izgleda rad u velikoj korporaciji iznutra? Da li ste sigurni da želite da znate?

Prvo pitanje sam u sebi ponavljao milion puta. Dok sam studirao, a i godinama pre toga, zamišljao sam kako izgleda život korporativnog radnika. Razmišljao sam o problemima korporativne kulture, zadržavanju izvesne doze nezavisnosti od nje i sposobnosti da pronađeš sredinu između njihovog ili našeg i onog što je bilo samo moje.

Dok su generacije naših roditelja živele u ubeđenju da radnici moraju da se organizuju i drže svoje standarde a, opet, budu verni svojim poslodavcima, da daju sve od sebe kako bi u nekakvom zajedničkom kovitlacu generisali dovoljno novca za udoban i komforan život, u vremenu u kom mi živimo, paradigma odnosa poslodavac-zaposleni dobija novo ruho, novi kroj. Sve je jasnije da je u onom vremenu iza nas taj suštinski spoj organizaciono-odgovornog, i fundamentalno u rad upuštenog, bio zasnovan na izvesnoj dozi poverenja i poštovanja. Naravno, i tada je bilo nepotizma, i tada je bilo teško da vanredno kvalitetan pojedinac dobije ono što mu pripada, tačno onda kada mu pripada. No, čini se da odnos poslodavac-zaposleni, u tom čudnom svetu radničke provenijencije nije bio ni blizu odnosu gazda-sluga kakav se danas prečesto sreće.

Zapitaćete se kakve sada to veze ima sa IT-jem, gde programeri i konsultanti uživaju svetlu stranu igre ponude i potražnje i gde na jednog dobrog programera dolazi pet do deset kompanija koje moraju da mu ponude fantastične uslove kako bi se baš za njih odlučio. Da, potpuno ste u pravu. Radnici u svetu informaciono-komunikacionih tehnologija (ali i farmacije, ponekad prava i ekonomije) svakako ne mogu da se podvedu pod odnos koji je prethodno opisan. Ipak, nemojmo da zaboravimo da su ti isti IT-jevci sinovi i kćeri onih istih udarača radničko-ruralnog tipa, odnedavno naseljenih u predgrađu glavnoga grada. Ponešto se očuvalo u kontekstu iz kog su potekli. Svašta se očuvalo u samopouzdanju kojim se mogu podičiti.

Oko mene je izuzetno veliki broj vrhunski sposobnih ljudi, dobro obrazovanih, odgovornih i požrtvovanih radnika koji i dalje trampe hladni potencijal sopstvenoga posla za udoban komfor redovne plate i tapšanja po leđima nadređenog. Veliki broj njih već godinama mašta o pokretanju sopstvenog posla. Gotovo svi oni će vam do tančina objasniti zašto do sada već nisu nešto pokrenuli ili zašto u ovom trenutku nisu spremni da se odluče na taj hrabar i ne tako lagan potez. Da se razumemo, tako nešto je daleko od jednostavnog i, na kraju krajeva, nije za bilo koga. Naš je mentalitet previše pasivan da bismo svi bili preduzetnici Gejts-Džobsovog ili Zakerberg-Maskovog tipa. Alternativa deluje veoma jednostavnije. Zaista – zašto ne bih bio korporativni igrač?

Kada se budeš peo po korporativnom stepeništu, ugledaćeš mnogo onih koji povređeni leže pokraj glavne trake za „gore”. Primetićeš im uplašena lica, a izneverena očekivanja će im biti u svakoj rečenici. No, ne mariš ti za gubitnike! Prvih par spratova ćeš relativno lako preskočiti. Ni par narednih ti neće biti poseban problem. No, kada budeš došao tu negde na granice proseka, počeće da se stvara gužva. Krupniji i iskusniji pojedinci će ti preprečiti put i neće ti dozvoliti da se lakim koracima pomoću rukohvata ubrzano krećeš. Ako li budeš preskakao po dva stepenika, brzo će te uhvatiti za nogavice i pojasniti kako postoji red i redosled. Strpljivo ćeš čekati svoj trenutak. Moraju i oni da se umore. Moraju i oni da odu na pauzu za ručak ili makar u toalet. Vreme će teći, a ti ćeš i dalje biti strpljiv jer – ko čeka, taj dočeka. Još pamtiš mamine reči: „Samo ti uči sine! Sve će drugo samo doći.” Sve do trenutka kad u hodniku kojim se penješ odjednom ne nestane svetla, pomislićeš da je sledeći sprat na dohvat ruke. Ko će pritisnuti prekidač? Ko će napustiti svoju teško stečenu poziciju za preskakanje barijere između običnih i prosečnih i onih koji svoju platu biraju? Niko!

Na gornjem spratu šefovi odavno puše i piju. Tamo se deli pršut i vino. Tamo se o namernicima sa donjih spratova priča sa podsmehom. Još se pamti kada je oportuni Jovo preskočio dva stepenika i iz prašinarske čete uskočio u brzi voz menadžmenta. Još mu ne mogu oprostiti skromno poreklo programera. Na gornjem spratu se mere samo cene košulja, odela i cipela.

Kada se iz očajnog zamišljanja korporativne kulture probudiš i shvatiš da još uvek skakućeš na trećem spratu i da pred tobom leži večnost, da li ćeš požarnim stepenicama napustiti zgradu ili mirno i staloženo čekati svoj red jer... ko čeka, taj dočeka? Ako ne znaš da li si budući vlasnik uspešnog startapa, zašto ne probaš?

Upalio sam svetlo i napustio zgradu...

Momir ĐEKIĆ