Nezanemarljiv broj horor filmova nosi, sa ili bez razloga, etiketu „Zasnovano na stvarnim događajima”, očigledno zbog veštačkog podizanja interesovanja za delo na koje se nakalemljuje. Da li podsvesno ili iz nekog drugog razloga vrlo često nam se dešavalo da nas film više prestraši ako u špici vidimo tu čuvenu rečenicu. Naravno, još lakše smo bili skeptični prema takvim ostvarenjima, naročito kada autori pokušavaju da na taj način naprave pompu oko ispodprosečnog proizvoda. Zato smo novoj horor igri Kholat prišli vrlo obazrivo, ali definitivno nismo zažalili što smo je odigrali.

Incident u Dijatlovom prolazu je poznata priča o kojoj se decenijama diskutuje i analiziraju brojni dokazi, ali i dalje nema konačnog i jasnog odgovora na pitanje šta se tačno desilo. Davne 1959. godine, grupa ljudi je odlučila da na skijama pređe pomenuti prolaz (nazvan po vođi ekspedicije) sa severne strane planine Ural. Grupi se brzo gubi trag i, tokom narednih meseci, spasilačke ekspedicije su pronalazile beživotne članove grupe svuda po obronku planine, svakog sa drugačijim fatalnim povredama. Dodajte na to da je otkrivena radijacija na odeći nekih od preminulih ljudi kao i više izjava očevidaca narandžaste svetlosti na planini u noći ekspedicije i dobija se momentalni lepak za sve ljubitelje teorija zavere.

Kholat vas smešta u ulogu neimenovanog istraživača koji se uputio na planinu prateći stope Dijatlove družine. Vrlo brzo nailazi na razoreni šator gde počinje paranormalni obrt – čudni zvuci kroz zviždanje vetra, misteriozna svetla u daljini, narandžaste siluete… Priča se odmotava kroz skupljanje stranica dnevnika nastradalih ljudi, novinskih članaka i povremenom naracijom. Igra ima čak četiri naratora, a glavni je niko drugi do Ned Stark tj. glumac Šon Bin. Iako su ostalo troje anonimusi, glasovnom glumom kvalitativno ne kaskaju iza baršunastog baritona slavnog Boromira.

Autori igre su, umesto linearne forme, vrlo smelo odlučili da tok priče prepuste odlukama igrača. Posle kratkog prvog poglavlja bivate bačeni u centralni deo mape sa potpuno odrešenim rukama da lunjate gde god želite. Gotovo svaku lokaciju koju vidite možete da posetite. Za snalaženje po gorostasnoj planini na raspolaganju nećete imati nikakve indikatore, već mapu i kompas. Na mapi će se pojavljivati markeri ključnih lokacija tek kada ih posetite, kao i posećeni kampovi i pokupljene beleške koje ujedno služe kao checkpoint sistem. S obzirom na veličinu mape postoji i fast travel sistem putem kampova koje nalazite, ali samo kada ste na lokaciji kampa. Srećom, ne postoji nikakav sistem simulacije preživljavanja u ekstremnim uslovima (hrana, umor i slično) tako da je sve podređeno istraživanju i upijanju atmosfere.

Glavni „junaci” ove igre su masivna, snegom zavejana planina i izvanredna atmosfera straha i jeze. Uspešno je dočaran osećaj izgubljenosti u velikom, nepreglednom prostranstvu, toliko da vas od samog hučanja vetra polako podilazi jeza. Zvuk igra veliku ulogu u Kholatu i preporučljivo je da tokom igranja nosite slušalice i obavezno odvrnete sve „do panja”. Kholat jeste horor igra, ali to ne znači da će na vas bilo šta vrištati kao u Outlastu. Teskoba i beznađe su glavni motori strave, dok vam igra ulazi pod kožu gotovo lavkraftovskom atmosferom. Narandžasta izmaglica koja preteći klizi planinskim obroncima, misteriozna obraćanja naratora, tragovi u svežem snegu, beleške koje od generičkih logova prelaze u mučne ispovesti ljudi koji su videli neopisive užase, sve to potpaljuje maštu da popuni praznine i uključi nam urođenu paranoju. Stvarna opasnost ipak postoji, u vidu magličastih demona koji vas neće aktivno loviti, ali zahtevaju šunjanje bez upaljene baterijske lampe. Vrlo retko ćete morati da bežite glavom bez obzira, obično kada je već prekasno. Nažalost, lik koga vodite ima katastrofalnu kondiciju, goru nego Alan Wake, te će gubiti dah posle desetak istrčanih metara. Ovo je više iritantna stvar nego realistična, jer uglavnom morate prelaziti velike distance bez bitnih objekata kada bi malo brže kretanje dosta značilo.

Snežni i kameni krajolici igre izgledaju odlično zaslugom Unreal 4 enginea, te pored pomenute kvalitetne audio komponente igra jednako oduševljava i vizuelno. Geometrija masivne planine je izuzetno kompleksna i odaje utisak stvarnog mesta, a ne nivoa u video igri. Za jedan indie projekat to je zaista impresivan podatak. Doduše, predeli su neretko monotoni sa tek ponekom šumom, pećinom ili objektom, barem dok ne dođete do ključnih lokacija. Optimizovanost je mogla da bude za trunku bolja, mada povremeni padovi frameratea nisu smetali pri igranju. Trajanje igre je malo veći problem jer je Kholat moguće preći za oko tri sata (pronalaženje svih ključnih lokacija). Za kompletan prolaz koji uključuje nalaženje svih spisa i kampova je potrebno nešto više vremena, ali to i dalje ne produžava trajanje igre naročito mnogo. Utisak dodatno kvari i nedostatak ruske sinhronizacije (postoji samo engleska i poljska). Nekako je logično da ako već igramo igru smeštenu u ruske predele i čitamo spise koji imaju i verziju na ruskom da možemo da izaberemo rusku sinhronizaciju u potpuno se prepustimo autentičnom ugođaju. Sitnica za budući patch možda.

Kholat neće leći svakome, čak ni pasioniranim ljubiteljima „hodalica”. Ovo je avantura koja vas ne vuče za rukav i usmerava strelicama, ovo nije horor koji će vam prosvirati bubne opne, već stvara teskobu i paranoju. Priča ni posle dva prolaza ne otkriva sve detalje, ali je svakako majstorski napisana. Ako ste spremni na trosatni štrapac po negostoljubivoj planini gde su vam jedini saveznici kompas, mapa i vaš osećaj za orijentaciju, Kholat bi trebalo da vam je makar na wishlisti ako ne već i u Steam biblioteci. Ukoliko, pak, očekujete nešto znatno kompleksnije od Dear Esther ili neki horor od koga ostaju neprospavane noći, ostaćete blago razočarani.

Bojan JOVANOVIĆ