Poslednja fekalija Access Gamesa, tima koji je svojim Deadly Premonitionom oskrnavio „Tvin Piks”, otvara se rečima: „Ovo je priča o čoveku sa veoma čudnom sudbinom”. Zar su napravili igru o meni i patnjama koje preživljavam sa svakim novim opisom, a nisu me obavestili? Ne, jer bi takva igra zapravo valjala. Izvorno izdanje za Xbox One (da, neko je naknadno odlučio da nam igru servira i za PC jer prosto ne bismo znali kako da živimo bez nje) odnelo je silne nagrade, a što se mene tiče može jedino da odnese nagradu „Jelena K.” za rekordno nizak koeficijent inteligencije i „Hofman, a nije Dastin” za halucinogena dostignuća. Zvuči neverovatno, ali izgleda da postoji nešto ogavnije i od Balaševića i njegovih fanova. Nisam ni deset minuta zagazio u igru, a već sam pomislio „ubijte me, ubijte me odmah”. Dobar znak.

Teško je i opisati o čemu se radi u ovoj igri, lakše bi mi bilo da predvidim datum izlaska Half-lifea 3 (jesen 2017, you read it here first). Glavni lik je Dejvid, detektiv koji je alergičan na žvake sa ukusom jagode koje uprkos tome konstantno preživa. Kad na to dodamo i da izgledom deluje kao da je ispao iz Oasisa, zdravom čoveku dođe da mu zvekne šamar. Inače, životni prostor deli sa Amandom, ošinutom devojkom koja mu se ničim izazvana uselila u stan, umislila je da je mačka, a tako se i ponaša i nosi mrtvog pacova u ustima (dakle, ne razlikuje se od prosečnog cimera). Izabranica njegovog srca, „Mala” Pegi (ako je „mali” neko ko je debelo prebacio tridesetu) biva ubijena pod misterioznim okolnostima. Istraumiran njenom smrću, Dejvid naprasno stiče moć putovanja kroz vreme i kreće u potragu za ubicom, a transvremenski portal postaje kada u njegovom kupatilu („Armalova” slavina verovatno služi kao energetski generator). I ja sam istraumiran ovom igrom, pa ne mogu da se vratim u prošlost i sprečim sopstveno rođenje. Origin story nindža kornjača ima više smisla.

Još je teže pronaći žanrovsku odrednicu u koju spada D4. Možda izuzetno linearna point & click avantura, što je samo približno precizna definicija. Moguće je kliknuti na svega dve-tri stvari na ekranu, a samo jedna od njih je stvarno bitna za dalji razvoj radnje, pa sve podseća na neki rail shooter, doduše bez pucanja. Kretanje kroz lokacije nije kontinualno, već je izvedeno na arhaični, mystoliki način. Igra je zatrpana quick-time eventovima, a čak i najobičnije otvaranje mnogobrojnih vrata zahteva cimanje miša levo-desno, što je radnja koja mora da se ponavlja svaki put. Prevlačenje miša preko markera na ekranu otkriva misli koje o tim objektima ima glavni lik (čak i ako nije prisutan u kadru, because magija) i koje bi trebalo da predstavljaju tragove, a koliko ova igra utiče na mentalno zdravlje neka vam dočara ovaj momenat – kada sam prineo kursor slučajno zalutalom golubu, tekst koji se pojavio na ekranu pogrešno sam pročitao kao „doručak”. Dvaput za redom.

Igra iskače na desktop brže nego Amer iz zapaljenog WTC-a, a bagovi nisu zaobišli ni likove jer im se neprirodno uvrću vratovi, što bih im i ja vrlo rado uradio svojim rukama. Zbog odurne cel-shaded grafike ne bih ni znao da je upotrebljen Unreal engine, da nisam video logotip po pokretanju igre. Voiceover zvuči kao krdo naduvanih nosoroga, a karakteristično za japanske igre, filmove i anime, muzička podloga je uvek neadekvatna dešavanjima na ekranu. Zamislite da privedete rasnu plavušu, šmekerski je lansirate na „Novi dom” kauč, kao slučajno se sapletete i upadnete u nju, kad se od jednom iz vašeg hi-fi sistema zaori „Uz maršala Tita, junačkoga sina”.

Filmska ostvarenja Dejvida Linča na prvi, drugi, a i treći pogled deluju nebulozno. Međutim, ako ste jake volje i konačno jednom proniknete u način njegovog razmišljanja (u čemu i jeste poenta), veoma je lako dešifrovati svaki njegov film. Ponovno igranje D4 jedino može da dovede do izliva krvi u mozak ili plivanja za časni krst niz Nijagarine vodopade dok nosite nadrogirano bodljikavo prase u gaćama. Ne znam ni sam šta da kažem za igru koja obiluje scenama kao što je ova: Dejvid se zatiče u avionu i počinje nimalo suptilno da se nabacuje njemu nepoznatoj stjuardesi, sa očigledno perverznim namerama, a ona mu odgovara sa „Molim vas, nemojte danas”. Silujte me sutra, por favor, religija mi zabranjuje četvrtkom.

Šta reći na kraju? Najmanje pedeset puta sam se, igrajući ovaj destilat brabonjka, lupio dlanovima po slepoočnicama i naglas uzviknuo „ŠTA?!?”. Mislim da me je D4 konačno gurnuo niz ponor, do tačke kada više nemam snage, kada je višegodišnja kontaminacija mozga radioaktivnim softverskim glupostima nepovratno kulminirala komatoznim stanjem i više ništa neće biti kao pre. Osećam se kao Džek Nikolson u „Letu iznad kukavičjeg gnezda”, isprane duše i isisanog mozga. Svakakve stvari sam video u životu, ali psihodelični kolaž nečijih nepovezanih tripova kao što je ovaj, bogami, nikada nisam. Znam da među vama ima ljubitelja treša koji će brže-bolje pohitati da izmaltretiraju jadne optičke kablove koji kroz sebe moraju da provuku ovaj osiromašeni uranijum, jer će radoznalost u vama da probudi želju za igranjem ovog naslova. Ne, verujte mi, ne želite. Instalacija ove igre bi morala da bude protivna zakonu, kao što je i posedovanje većine jakih psihoaktivnih supstanci.

Izvesno je da će da se javi najmanje jedan revoltirani weeaboo i da zapišti: „Ma, ti to ne razumeeeš, to je umetnost”. Drago mi je što ne razumem, jer da razumem, verovatno bih bio serijski ubica. „Japanci su takvi, samo su malo uvrnuti, hihi.” I Idi Amin je bio malo uvrnut, pravi veseljak. Dark Dreams Don’t Die, ali nadam se da njihov autor hoće, u najstrašnijim mukama. Surovo? Ma, samo sam malo uvrnut, a sad odoh u ćošak da plačem do zore, dok me u pozadini prati Tomina „Dotak’o sam dno života”.

Jan ČMELIK