Mnogo je respektabilnih starih imena koja su završila u blatu, ali ono što razlikuje Medal of Honor i Stanisa Barateona u odnosu na Alone in the Dark jeste intenzitet kaljanja. Ako ste mislili da je visokobudžetna, ali potpuno apsurdna arkadna avantura iz 2008. po imenu Alone in the Dark najdublji ponor u koji je Atari mogao da šutne naslednika igre koja je obeležila ranu PC scenu devedesetih godina prošlog veka, razmislite ponovo.

Alone in the Dark: Illumination je zaista gnusna igra koja raskida s konceptima arkadnog avanturizma koji su činili osnovu svih prethodnih nastavaka i oblači ruho kooperativne pucačine u trećem licu koja amaterski kombinuje gameplay fragmente Left4Deada i Alana Wakea. Amaterski možda zvuči prejako i implicira stepen hobističkog interesovanja i određenog predznanja dizajnera igre – termin koji bolje pasuje jeste diletantizam. Potpuni, krajnji i lepljivi diletantizam.

Elementi preuzeti iz Left4Deada tiču se dizajna koji cilja na kooperativno igranje četvorice igrača koji imaju zadatak da zajedničkim snagama kompletiraju jedan nivo za drugim. Igru možete igrati i solo (zapravo morate jer na serverima nema nikoga), rokajući se sa čitave dve vrste protivnika koji se neograničeno respawnuju. Umesto zombija, borićete se s nekakvim humanoidno-reptiloidnim kreaturama koje su osetljive na svetlost i obasjane primaju više demidža. Trčaćete između uličnih lampi, palićete ih i navlačiti monstere da vam priđu, da biste ih potom izrokali najjadnijom digitalnom verzijom kalašnjikova u istoriji video-gejminga. Zapravo, ne znam šta je jadnije, osećaj pucanja ili ravnodušnost protivnika koji kuliraju dok im mitraljirate glavu. Odsustvo efekata, animacije i bilo kakve životnosti moglo bi se podneti da je akcija iole uzbudljivija, da je gledate iz neke perspektive koja manje retardirano pokušava da liči na prekorameni pogled Resident Evila 4, da je upotreba svetla resursno ograničena i ima taktički smisao kao u igri Alan Wake...

Igra ima četiri klase i sistem permanentne progresije za svaku od njih. Edvard Karnbi, legendarni protagonista starih Alone in the Dark igara igra ulogu lovca, a tu su i veštica, sveštenik i inženjer, svaki sa ponekom borbenom specifičnošću koja ima slične gameplay reperkusije. Edvard, recimo, nosi kalašnjikov i dva pištolja, uz mogućnost specijalnog napada bacačem plamena, koji je kao i baterijska lampa privezan za cev automatske puške (talk about multipraktik!), sveštenik nema kalaš, ali ima pištolje koji brzo pucaju i prave istu štetu kao automatska puška, a sekundarni napad mu je bacanje svete vodice koja ima isti AoE efekat kao bacač plamena. Sve je suštinski isto, samo je malo drugačije zapakovano.

Svaki nivo se bez izuzetka svodi na prikupljanje nečega što otvara prolaz za sledeći level. U prvom nivou to su kablovi koji su vam potrebni da otvorite vrata od lifta, u drugom baterije koje su neophodne da bi lift krenuo na treći nivo, u trećem je u pitanju nešto treće. Svi ciljevi u okviru nivoa jasno su obeleženi tako da u igri ne postoji element potrage, već se sve svodi na puku i zamornu egzekuciju protivnika koji se materijalizuju ni iz čega.

Diletantizam u dizajnu igre ogleda se u svim aspektima, a pogotovo u smarajućoj borbi koja vam se forsira niz grlo nepreglednim nizovima identičnih protivnika koji stoje kao mulci i povremeno vas pljunu nečim zelenim (što prolazi kroz zidove) i ošamare kandžom. Sledeći sumanut segment dizajna jeste pseudonelinearni dizajn nivoa. Arhitektonski raspored je uvek isti, ali su kapije i vrata uvek nasumično zaključani i teraju vas na konstantno vraćanje unazad, psovanje i novu dozu superdosadne borbe s monsterima kojima je sigurno dosadno koliko i vama. Atarijevi dizajneri su igrača izgleda shvatili kao neprijatelja koga treba iznervirati za sve virtuelne pare, ako ga već do balčaka nije iznervirao utrošak pravih para na ovaj šajt od igre (30 evra žive vage).

Igrati Alone in the Dark: Illumination u društvu drugih igrača praktično je nemoguće iz nekoliko razloga od kojih je najbitniji zjapeće odsustvo ljudi. Tokom jedne radne nedelje u junu (nedelju dana nakon izlaska igre) svakodnevno sam se logovao na multiplayer, ali tamo bukvalno nije bilo ni jednog jedinog igrača odnosno nijedne aktivne partije koja čeka da joj igrači pristupe. Probao sam da sâm podignem server i čekam da neko dođe, ali ni tu nisam imao sreće. Pevušio sam dubrovačke trubadure („Marijaaana nije došla na prvi randevuuu...”) i igrao mobilni Kendi Kreš dok mi nije dosadilo. Tokom vikenda sam ubo bingo – u server browseru pojavila se otvorena partija sa čitavim jednim igračem! Gospodin ili gospođa po imenu TS Aasta i ja veselo smo odradili prvi nivo bez pogibije, ali smo u drugom naleteli na bag – lift nije hteo da krene i da nas odveze na treći iako smo skupili sve baterije. Onda je moj partner izgubio strpljenje i izašao iz igre, vraćajući time i mene u osnovni meni. U toj tački dodirnusmo limit mog strpljenja sa Alone in the Dark: Illumination.

Nesrećni ili nesrećno-bezobrazni Atari, znajući kakav pušeći komad izmeta ima na lageru, igru je pustio na tržište neposredno pred početak letnje rasprodaje na Steamu koja se poklopila sa sajmom E3. Plan je da se provuku ispod radara, da niko ne piše o njihovoj igri, već da je u narednim godinama valjaju nostalgičarima, gađaju rasprodaje i nadaju se milostinji kolekcionara. Balegari.

Miodrag KUZMANOVIĆ