Evolucija medija

Da li je Internet postao punokrvni medij i u kojoj meri transformiše klasične oblike informisanja? Kakvu ćemo televiziju gledati za nekoliko godina?

Razvoj tehnike oduvek je uticao na razvoj elektronskih medija. U radio-stanicama je sredinom devedesetih godina digitalna tehnika povećala svoj kvalitet i smanjila cenu produkcije. Umesto skupih višekanalnih snimača, gramofona sa potrošnim elementima (iglama i pločama), audio CD plejera, magnetofona, mikseta, gramofona, dekova i efekt-procesora, za izradu reklama ili džinglova dovoljan je bio PC 486 računar sa zvučnom karticom. Dok su vlasnici radio-stanica trljali ruke, zadovoljni očiglednom uštedom u ceni i troškovima održavanja, stručno osoblje, obučavano godinama, moralo je da savlada „novotariju” koja im je zagorčavala rad.

Samo nekoliko godina kasnije, nakon što su tehničari računar pretvorili u svog saveznika i na najbolji način iskorišćavali njegove prednosti kao brzog plejera, neko se setio da izmisli softver za emitovanje radio-programa. Operater na računaru tako je mogao da naređa muziku, identifikacione džinglove, blokove reklama i snimljene oglase i tako „uštedi” noćnu smenu od 01 do 08 časova. Odjednom je preko dana u smeni, umesto muzičkog urednika, organizatora i tonskog majstora, bio dovoljan samo jedan čovek. Vlasnici su ponovo zadovoljno trljali ruke, a tehničari su se sve teže prilagođavali novonastaloj situaciji. Spikeri i novinari ostali su pošteđeni, nazovimo to tako, razvoja.

Progres! Eliminacija! Opstanak najsposobnijih! Otrežnjenje od socijalističke (ne)realnosti nekako se poklopilo sa progresivnim razvojem tehnike. TV stanice su početkom 21. veka osetile blagodeti razvoja tehnike. Računari su olakšavali posao svim sektorima i ubrzavali i povećavali kvalitet novinarstva, produkcije i reprodukcije (emitovanja). Novinari su tako mogli da uređuju i ispravljaju tekstove pre finalnog štampanja (bez belog korektora za „krečenje” grešaka na pisaćoj mašini) i da spikeru tutnu „Breaking news” neposredno pre čitanja. Urednici su dobili mogućnost da preprave potpis na kajronu minut pre emitovanja, računajući na snalažljivost izbezumljenog grafičkog operatera. Sve je postalo lepše, šarenije, pametnije... Uz pomoć promptera (koristi se i izraz „idiot”) za čitanje teksta, spikeri su postali neposredniji, sugestivniji. TV stanica postala je institucija koja je uticala na javno mnjenje.

Uglavljivanje mreže

Nekako se u celu priču lagano uvlačio i internet. Veoma jednostavan za korišćenje, u medijima prihvaćen kao pomoćno sredstvo, ovaj način za širenje informacija vremenom je postao fenomen. Greškom ili slučajno, „medijski radnici” su prevideli da je i sam internet medij, koji se širi nauštrb drugih medija. Internet je ozbiljno uzdrmao štampane medije, koji opstaju u sve manjim tiražima i koje održavaju starije populacije koje ne odustaju od svojih navika. Možda deluje poražavajuće, ali pitanje: „A šta piše u tim novinama?” sve češće postavljaju mlađi ljudi, za koje je taj medij jednostavno prespor. Rečenica „U novinama sve brzo piše, pa nikako da stignem da pročitam” stoji negde na YouTubeu u predstavi „Radovan III”, kao podsetnik na prošla vremena, kada se sporije živelo.

Njihovo veličanstvo široke narodne mase, zbog kojih i postoje mediji, vremenom postaju zavisnici od šarenih slika, pa im osnovna ponuda TV programa nije dovoljna. Tako se, pored nacionalnih, regionalnih i lokalnih programa, gledaoci odlučuju za uvođenje kablovske televizije ili „kablovske preko satelita” u manje urbanim sredinama. Još jedan razlog za uvođenje dodatnih programa jeste želja za mogućnošću izbora sadržaja koji korisnika u tom trenutku interesuje.

Još jedan „prozor u svet” koji će korisnicima izmamiti još jednu mesečnu pretplatu jeste internet, koji je postao potreba kako za zabavne tako i za poslovne i informativne svrhe. Često je neku dodatnu, opširniju informaciju, koje nema na televiziji, radiju ili novinama potrebno potražiti na internetu. Vesti koje se emituju na televiziji imaju svoju formu, koja nije predviđena za interaktivno, opširnije, hronološko povezivanje sa sličnim temama. Četrdeset godina stara tehnologija teleteksta ne može da se nosi sa interaktivnošću interneta. Operateri kablovske televizije pružaju mogućnost „videa na zahtev”, što korisnicima omogućava odabir i reprodukciju filmova i emisija u bilo koje vreme. To je korisna opcija koja će izmamiti još jednu dodatnu mesečnu pretplatu, ali će korisniku omogućiti upravljanje sadržajem.

Pametna televizija

Da li previše vizionarski deluje činjenica da će za samo nekoliko godina televizija izgledati potpuno drugačije? Korisnicima će u potpunoj interakciji i izboru sadržaja, osim televizora, biti potrebna samo brza internet konekcija. Već sada možemo da zavirimo u budućnost televizije ukoliko imamo „pametni” SmartTV ili set-top Android boks. Ovaj drugi može se priključiti na običan TV i učiniti ga „pametnim”. Pametni televizor ima mogućnost reprodukcije medijskih fajlova sa memorijskih kartica, ali je od toga značajnija uloga baratanja raznim servisima na internetu. Servisi na internetu prava su konkurencija medijima kakve poznajemo. Već postoje domaći informativni internet servisi (imaju ih, recimo, „Večernje novosti”, „Blic”, B92, „Kurir” i drugi) za Android uređaje. Njima se pristupa preko daljinskog upravljača na televizoru uz pomoć Android set-top boksa. Aplikacije kao što je „Srbija Vesti” na jednom mestu nude zbir vesti sa više internet portala. Tako su vesti dostupne na ekranu televizora u svakom trenutku i u grafički stilizovanom obliku.

Najpoznatiji video servis svakako je YouTube, a što se filmova i serija tiče, tu su dodaci za XBMC set-top boksove, koji omogućavaju pristup prosto neverovatnom broju najnovijih naslova, čak i u HD rezolucijama. Naravno da ovaj koncept još ne može da zameni televizijski program, ali činjenica da dve nacionalne televizije već imaju neku vrstu internet video portala. Jedna od njih tu postavlja većinu svojih emisija, nagoveštavajući ono što dolazi.

Otpor je uzaludan

Ko gubi a ko dobija ovom evolucijom medija? Najviše će izgubiti oni koji će uložiti novac, trud i političke veze da se odupiru promenama. Internet se u demorkatskim društvima ne može blokirati, a borba sa „problematično legalnim” multimedijskim servisima nikada se neće završiti, kao ni ona sa programima i sajtovima za razmenu filmova (da li je nekome sada teže da nađe DivX naslov, zajedno sa titlom?). Autorska udruženja mogu da koče razvoj ovakvog koncepta, ali samo do trenutka dok se ne izbore za, pretpostavimo, uvođenje dodatnog poreza na uvoz i prodaju smart televizora i set-top boksova.

Najviše će profitirati korisnici, koji će dobiti veću mogućnost interakcije sa informacijama i multimedijskim sadržajem, a ujedno će plaćati samo brz internet. Red bi bio da u „opštoj globalnoj štednji” i korisnici nešto uštede. Korisnici će profitirati i povećanjem brzina i pojeftinjenjem internet konekcija, s obzirom na to da će se provajderi međusobno boriti da ih privuku. Provajderi će, pritisnuti konkurencijom, nakon gužve u urbanim područijima, širiti mrežu i zaradu tražiti u do juče neisplativim „pasivnim krajevima”.

Na novi način novinarstva možda će se najlakše navići male redakcije, koje će tekstove, sem za svoj osnovni medij, spremati i za svoj internet servis. Neke od redakcija će angažovati snimatelja i priloge iz svoje sredine postavljati na video servise. Televizijske stanice će i dalje biti potrebne za snimanje emisija ili praćenje sportskih događaja i koncerata, ali će im prenos na internetu ili postavljanje ostvarenja na video servise, osim emitovanja na svojim frekvencijama, donositi i veću gledanost.

Finansiranje redakcija i televizija u takvom sistemu treba sagledati kroz činjenicu da se i danas mediji ne finansiraju samo od reklama, već ih pomažu i lokalne vlasti, interesne grupe i nevladine organizacije. Medijski radnici koji su svoje znanje i iskustvo sticali godinama moraće još jednom, kao i devedesetih godina, da savladaju nove tehnologije i pretvore ih u svog saveznika.

• • •

Ništa se od ovih premena neće desiti preko noći, ali se uvidom u već dostupne tehnologije i servise stiče utisak da je prognoza „za nekoliko godina” – najrealnija.

Jovan MIROVIĆ