Novi život starog računara (8)

Ranije smo se bavili nekim konkretnim primenama starih računara, a sada ćemo razmotriti njihov osnovni hardver, karakteristike, mogućnosti i osnovni softver koji na njima može da radi

Podešavanjem registra programom Autoruns možemo znatno da optimizujemo brzinu rada

Zašto bi neko koristio stari računar ako se za nekoliko stotina evra može kupiti savremena i snažna mašina? Odgovor je sličan kao i u slučaju starih automobila ili bilo kog drugog proizvoda. Postoje ljudi koji jednostavno uživaju kada koriste tehnološki prevaziđene predmete i uređaje. Takve stvari imaju svoj šarm i zbog toga postoji ceo retro pokret, koji ima na milione sledbenika. Zato se na internetu mogu videti frikovi koji prave sjajne demo programe za 8-bitne računare, korisnici C64 koji računar koriste kao Linux konzolu, ekscentrici koji „tvituju” sa ZX Spectruma itd.

Sada skoro svi čitaoci u džepu imaju mobilne telefone koji višestruko prevazilaze računare proizvedene pre 10–15 godina, međutim, to nimalo ne umanjuje njihovu potencijalnu upotrebljivost. Autor teksta upoznao je ljude koji bez kompleksa rade na starom hardveru i softveru i pritom ne osećaju nikakvu bitnu razliku u produktivnosti. Tako jedan građevinski inženjer već 20 godina radi na DOS verziji AutoCAD-a i ne namerava da je menja (navika je čudo). Isto tako, na zapadu dosta ljudi (i firmi) koriste stare računare i stari softver jer ne vide suštinsku korist od prelaska na novu platformu.

Hardverska pitanja

KernelEx omogućava da neki programi pisani za novije operativne sisteme rade i na platformi Win 9x

Odlučili smo da u tekstu obuhvatimo mikroprocesore od 486 do Pentiuma III. Dok ovi prvi predstavljaju apsolutni minimum minimuma koji kako-tako (užasno sporo) omogućava pokretanje dela novijih programa, Pentium III može bez ikakvih problema da pokrene Windows XP i programe pisane za njega. Jedino je važno obezbediti dovoljnu količinu memorije i imaćemo, ako ne najbrži, onda barem računar koji je potpuno funkcionalan za veliki broj svakodnevnih poslova.

Količina memorije je veoma važan faktor koji utiče na ukupnu brzinu rada. Što više RAM-a, to manje pristupanja hard disku i manje opterećenja procesora. Da vidimo ukratko kako je memorija evoluirala zajedno sa ostalim hardverom.

Kada računar ima malo memorije, OS je prisiljen da učestalo šalje podatke iz RAM-a na hard disk. Na slici levo vidimo kako raste veličina swap fajla, uz visoko zauzeće procesora. Kada se program (u ovom slučaju Opera sa više otvorenih tabova) isključi, naglo dolazi do oslobađanja memorije i smanjenja opterećenja procesora, što se vidi na slici desno. Primer je dat za AMD K6/166 sa 48 MB RAM-a i optimizovani Windows 2000.

Kompjuteri zasnovani na mikroprocesoru 486 koristili su tzv. Fast Page Mode DRAM (FPM DRAM) u SIMM/DIMM modulima sa po 72 kontakata. Uglavnom se mogu naći moduli od 4, 8 i (ređe) 16 i 32 MB. Vreme pristupa je 60–70 ns, a trajanje radnog ciklusa 35–40 ns. Na eBayu i sličnim sajtovima ova memorija može da se kupi za nekoliko evra. Sa starim laptopovima može da bude znatno više problema, jer su proizvođači u to vreme često koristili nestandardne memorijske module. Čipsetovi za 486 podržavali su maksimalno 128 MB memorije.

Prelazak na Pentium arhitekturu doneo je i postepeni prelazak sa FPM na EDO DRAM (Extended Data Out) memoriju. DIMM moduli su veličina 4–64 MB i imaju 72 kontakta. Vreme pristupa je 50–60 ns, trajanje radnog ciklusa 20–25 ns. Brzina takta FSB čipsetova za Pentium I bila je 50/60/66 MHz, a maksimalna količina memorije 128–512 MB (zavisno od čipseta). Pozni modeli čipsetova za Pentium I doneli su i podršku za SDRAM (Synchronous dynamic RAM). SDRAM je u početku radio na 66 MHz, dok su kasniji modeli (za Pentium II i III) dostigli brzinu 133 MHz. Isporučivao se u DIMM modulima sa 168 kontakata, kapaciteta 32–512 MB. Vreme pristupa smanjeno je na 30–40 ns, a radni ciklus na 7–10 ns. Mogu se bez većih problema naći i po niskoj ceni.

Šta i gde instalirati

Procesor 486 radio je na brzinama od mizernih 16 MHz, pa sve do pristojnih 133 MHz (model AMD Am5x86). Dok je na ovim prvim bilo skoro nemoguće raditi pod Windowsom 95, brži modeli radili su na granici tolerancije. Da se razumemo, reč je o svakako sporom procesoru, koji ni na najvećim brzinama ne može da pusti neki DivX film ili čak MP3 pesmu s većim bitrejtom. Zbog toga ne treba da očekujete čuda. Ukoliko računar ima procesor na, recimo, 100 MHz i 64 MB memorije, pod nekom dobro „skresanom” verzijom Windowsa 9x (ranga nano ili mikro), možemo da očekujemo pristojan rad office aplikacija, korespodenciju putem elektronske pošte i vrlo ograničen rad savremenijih web browsera (bez multimedije). Isto tako, na ovoj konfiguraciji možemo instalirati minimalistički DSL (Damn Small Linux), koji u svojih 50 MB sadrži i relativno novu verziju Firefoxa. Sa manjom količinom RAM memorije i procesorom sporijim od 80 MHz nemojte ni da sanjate o internetu ukoliko želite da sačuvate svoje mentalno zdravlje. Platforma 486 hardverski ne podržava Windows 2000/XP.

Sledeća je platforma Pentium I. Ovde imamo više različitih igrača, pa je i priča malo zamršenija. Što se tiče Intela, za procesore radnog takta do 133 MHz i bez MMX instrukcija važi slična priča kao i za 486. Takvi procesori praktično se mogu smatrati dvostruko bržim od 486 na istom taktu. Kao operativni sistemi preporučuju se „skresani” Windows 95 i 98se ili DSL Linux. I za njih važi pravilo da web browseri novije generacije mogu uspešno da prikažu samo sajtove na kojima nema multimedije, Javascripta, Flasha i ostalih interaktivnih sadržaja.

Procesori sa radnim taktom 150 MHz i više imali su ugrađene MMX instrukcije koje su znatno ubrzavale prikazivanje grafike, muzike i videa. Ta činjenica pomaže nam i prilikom pregleda interneta. Procesori na 150–233 MHz sa MMX instrukcijama mogu da se izbore kako sa svim prethodnim operativnim sistemima tako i sa Windowsom ME, optimizovanim Windowsom 2000, Lubuntuom, Xubuntuom, antiX-om itd. Iako se od raznih „gurua” često može čuti da je Windows ME najgori Windows svih vremena, to nije sasvim tačno. Pod uslovom da imamo dovoljno memorije, Win ME će umnogome olakšati rad sa instaliranim hardverskim uređajima. Osim Intela, procesore klase Pentium I proizvodile su firme AMD, Cyrix i Winfast. AMD K6 je po performansama bio direktan protivnik Pentium MMX-u, dok su Cyrix i Winfast zaostajali u radu sa FP matematikom (ali su podržavali FSB od 75 MHz i radni takt do 300 MHz). Za sve ove procesore važi isto što i za Intelov MMX model. U pitanju su upotrebljive platforme koje mogu da se nose kako sa multimedijom tako i sa internetom. Iako Pentium računari mogu da budu funkcionalni i sa 32–64 MB memorije, toplo se preporučuje 64–128 MB (naročito za Windows 2000).

Kod Pentium II/III računara situacija je jasna. Čak i najsporiji Pentium II računari na 233 MHz imaju dovoljno snage da podrže reprodukciju videa, rad sa aplikativnim softverom, kao i surfovanje na internetu. U suštini, razlika između PII i PIII računara relativno je mala, pa se mogu smatrati predstavnicima jedne iste generacije. Računar ove klase sa 256 MB memorije može komotno da pokrene bilo koji Microsoftov operativni sistem sve do Viste (Vistu sa 512 MB RAM-a, pa čak i Windows 7 sa 1 GB, ali to je već beskorisno mučenje hardvera), kao i brojne novije distribucije Linuxa (preporučljivo je da budu sa nekim „laganim” korisničkim interfejsom kao što je LXDE). Dakle, računari klase Pentium II/III i dan-danas su dovoljno snažni da rade mnogo toga. U klasu Pentium II/III spadaju i procesori AMD K6/2 i K7 (Athlon), kao i Cyrixov procesor Cyrix III (kasnije poznat kao VIA C3 i C7).

Ukoliko se rešite da iskoristite stari računar, najpre se potrudite da ga opremite sa što više memorije. Iako je brzina procesora važna stvar, ona ne dolazi do izražaja ako imamo manjak RAM-a. Treba težiti tome da 486 sistem bude opremljen sa minimalno 32 MB (optimalno 64 MB), Pentium I minimalno sa 64 (optimalno 128), dok je za Pentium II/III minimum 128, a optimum 256 MB. Svaki dodatni megabajt preko toga je, naravno, dobrodošao.

Podmlađujemo Win 98

Ono što je najviše udaljilo generaciju Windowsa 9x od masovne upotrebe jeste uvođenje standarda UNICODE kao osnovnog kodnog rasporeda za tekst, koji nije bio sistemski podržan od strane starih operativnih sistema i njihovih API-ja. Oko 2001. godine pojavio se Microsoft Layer for Unicode on Windows 95, 98 and ME (MSLU) (goo.gl/ixx2I). Svrha mu je bila da omogući da se aplikacije istovremeno pišu kako za Win 2000/XP tako i za 95/98/ME. Međutim, tek 2006. godine, sa pojavom programa pod nazivom KernelEx (goo.gl/ckfRk, goo.gl/G6I6H), otvaraju se vrata upotrebi savremenih programa na starim OS-ovima.

Prvo je potrebno instalirati MSLU (fajl unicows.exe) ili besplatnu verziju pod nazivom Opencow (goo.gl/sF1IQ), a zatim i KernelEx. Aktuelna verzija je 4.5.2 i ne radi pod Windowsom 95, pa ćete za njega morati da koristite neku stariju verziju.

Instalacija je jednostavna. Nakon nje, opcija Properties će u meniju koji se dobija desnim klikom miša na ikonicu svakog programa sadržavati novu stavku pod nazivom KernelEx. Ona veoma podseća na stavku Compatibility iz svih novijih verzija Windowsa. Tu možemo da uključimo ili isključimo naš KernelEx, kao i da izaberemo režim kompatibilnosti aplikacije (predviđeni su i Vista i Win2008 Server). Da se razumemo, KernelEx jeste odlična stvar, ali je daleko od savršenstva! Pomoći će vam u mnogo slučajeva, ali neće u svakom. Za najbolji modus rada treba empirijski isprobati sve mogućnosti. Dešavaće vam se pri tome da vam sistem padne zbog male nekompatibilnosti ili lošeg podešavanja. Nekada vam neće raditi najnovija verzija programa i u tom slučaju izaberite verziju sa starijim datumom. Od važnijih programa radiće Opera (do verzije 11.6), Notepad++, OpenOffice 3.1, K-Lite Codec Pack, FoxitReader (do verzije 5), WinRar, Skype 3.8, VLC media player, SeaMonkey i drugi. Sa novom verzijom programa možemo očekivati veću stabilnost i podršku još nekih aplikacija. Kao što već rekosmo, KernelEx nije idealan, ali može znatno da unapredi upotrebljivost starog, dobrog Windowsa 98/ME.

Servisi na servisu

Optimizacija rada putem isključivanja servisa koji nisu neophodni (bar na starijim računarima) odličan je način za ubrzanje starog hardvera. Servisi (Windows Services, ranije poznat kao NT Services) često mogu da uspore i najsavremenije računare. Ako ste pak vlasnik novijeg hardvera, opšta je preporuka da se servisi ne isključuju i da se ostave podešavanja koja je odredio proizvođač. Ukoliko ne znate šta radite, najbolje je da zaboravite na ubrzanje kompjutera ovim putem. Može vam se dogoditi da računar počne nenormalno da se ponaša ili da odbija da izvršava pojedine zadatke. Međutim, kada se nađemo u uslovima ograničenih resursa kao što su sporiji procesori i manja količina RAM-a, ne preostaje nam veliki izbor.

Apsolutno minimalna konfiguracija koja omogućava rad sa Windowsom 2000 i jačim podrazumeva da su aktivna dva sledeća servisa:

· Remote Procedure Call (RPC) – bez njega Windows odbija da radi;

· Plug and Play – upravljanje hardverom.

Teoretski je moguće raditi i bez servisa Plug and Play, ali to može da dovede do pada sistema.

Ukoliko nam je potrebno korišćenje LAN mreže, aktiviraćemo sledeća dva servisa:

· Server – uključuje korišćenje mrežnih resursa;

· Workstation – omogućava konekciju sa drugim računarima.

Pri ovakvoj konfiguraciji podrazumeva se da ćete mrežnom adapteru ručno dodeliti statičku IP adresu. Sledi nekoliko servisa koji nisu neophodni za rad operativnog sistema, ali mogu da budu od koristi. Uključite ih prema potrebi:

· Print Spooler – omogućava rad štampača;

· Windows Audio – upravljanje zvukom;

· DHCP Client – omogućava automatsko dodeljivanje IP adrese računaru.

Tematika servisa Windows prilično je dobro obrađena na internetu, tako da oni koji nameravaju da na računaru uključe dodatne opcije (i žrtvuju resurse radi funkcionalnosti) mogu da nađu opise servisa na sajtovima kao što je goo.gl/Nz1b6.

Sa ovakvom konfiguracijom oslobodili smo veliku količinu resursa procesora i memorije.

Sledeći korak u optimizaciji mogao bi da bude uklanjanje iz sistemskog registra (Registry) svih podešavanja koja mogu negativno da se odraze na našu „zverku”. Jedan od najboljih programa za dobre poznavaoce Windowsa jeste poznati Autoruns autora Marka Rusinoviča (goo.gl/fDtwZ). Prvo na šta bi trebalo obratiti pažnju jeste isključivanje svih programa iz odeljaka registra HKLM\SOFTWARE\Microsoft\Windows\CurrentVersion\Run, kao i HKCU\Software\Microsoft\Windows\CurrentVersion\Run („raštiklirajte” funkciju da biste je isključili). Upozorenje: ne menjajte ostale delove registra ukoliko tačno ne znate za šta oni služe! Autoruns je moćan programčić kojim možete da podesite mnogo toga (i ubrzate računar), ali vam se može desiti da zbog pogrešnih podešavanja ozbiljno narušite stabilnost sistema.

U sledećem broju nastavićemo tamo gde smo stali i obradićemo još neke tehnike optimizacije operativnog sistema u uslovima ograničenih resursa.

Igor S. RUŽIĆ