Kvalitetno uvećavanje fotografija

Uvećavanje fotografija na prvi pogled i nije neka nauka. Svaki program koji se bavi grafikom ima opciju za povećanje formata slike. Međutim, za razliku od analognih fotografija koje su mogle skoro da se razvijaju u kojem god ste formatu želeli, kod digitalnih fotografija se povećanjem broja piskela smanjuje kvalitet, jer se praktično samo dupliraju postojeći pikseli. Dakle, jedan piksel će pri duplom uvećanju pokriti površinu 4 piksela (2x2), pri uvećanju tri puta čitavih 9 piksela (3 x 3) itd. Upravo nedostatak informacija koje će popuniti te dodatne piksele utiče da se na njih samo iskopira prvobitni piksel, i to je uzrok nastanka tzv. pikselizacije. Dakle, neophodan je neki algoritam koji će „ispeglati” sliku tako da na inteligentan način popuni prazninu između dva osnovna piksela kako bi uvećana slika bila što je moguće približnija originalu. Taj posao nije nimalo lagan kada se radi o rasterskim slikama. Da jeste, mogli bismo ih, recimo, čuvati na disku u niskoj rezoluciji kako bismo uštedeli prostor, a kada nam zatrebaju samo bismo ih uveličali i dobili bismo jednak kvalitet u bilo kojoj veličini (kao kod vektora).

Do sada je razvijeno desetak različitih algoritama koji obavljaju ovaj posao, i gotovo svi su implementirani u programu PhotoZoom Pro. Uz njegovu pomoć može da se izvrši uvećanje fotografija na više načina: povećavanjem DPI (Dot Per Inch) vrednosti, povećavanjem rezolucije i kombinovanjem ova dva načina. Za one koji ne znaju, DPI je bitan u slučaju kada se fotografija štampa. Ekranska vrednost DPI-ja obično je 72, dok se za kvalitetnu štampu koristi najčešće 300 DPI. To praktično znači da na jednom inču na ekranu staje 72 piksela, dok se prilikom štampe na jednom inču prema pomenutim setovanjima smešta 300 piksela – oko četiri puta više nego na ekranu. Druga je situacija kada imate sliku male rezolucije, a potrebna vam je u većoj. Tada u programu možete da navedete procenat uvećanja ili apsolutan broj piksela koji će odrediti izlaznu veličinu fotografije. Konačno, treći način uvećavanja je promena i broja piksela i DPI vrednosti. Na kraju ostaje još da odaberete algoritam po kom će se vršiti promena veličine i da ostavite program da izvrši obradu.

Ipak, tu nije kraj podešavanjima. Svaki od algoritama ima i određene presete s kojima može da se izvrši fino podešavanje izlaznog rezultata. Na priloženim fotografijama možete videti kakve rezultate daju različiti algoritmi prilikom uvećanja logoa našeg časopisa. Ulazna fotografija bila je veličine 200 x 200 piksela, 72 DPI, dok smo kao izlaz postavili 1200 x 1200 piksela (uvećanje 6x) i 300 DPI. Prilikom konverzije koristili smo default vrednosti parametara za svaki algoritam. Verovatno bi se igranjem s njima dobili za nijansu bolji rezultati, ali i ovo je dovoljno da ilustruje kako koji algoritam vrši obradu slike. Prema onom što smo videli, očito je da najkvalitetniji izlazni rezultat daju varijacije S-spline algoritma, koji je, da pomenemo, i patentiran od strane proizvođača ovog programa. Pri tom S-Spline Max daje najoštriju sliku, mada smo primetili da kod njega dolazi do sitnih nepreciznosti kod dijagonalnih ivica. Takođe, pojavljuju se i zaostali artefakti, ali se oni mogu relativno lako ukloniti ručnim podešavanjem dostupnih parametara. Naš favorit ipak je algoritam S-Spline LX, koji je jedini prilikom uvećanja zadržao preciznost kosih ivica, a uz dodatna podešavanja (u ovom slučaju izborom preseta Text i njegovim finim podešavanjem) ostvario je prikaz koji je izuzetno kvalitetan i gotovo da nije bilo potrebe za dodatnom obradom.

Naravno, treba naglasiti to da će najbolji algoritam i setovanje opcija zavisiti od vrste fotografije, ali i od veličine uvećanja. Neophodno je igranje sa opcijama kako bi se dobila vizuelno najprivlačnija i najkvalitetnija uvećana fotografija, barem dok se ne stekne neko iskustvo u radu sa programom.

Proizvođač tvrdi da je ovim programom moguće ostvariti uvećanje do rezolucije milion puta milion piksela. Nije da nismo probali, ali ne možemo da vam kažemo kakav je rezultat pošto smo pri najmanjoj mogućoj veličini prikaza u programu (25 odsto) na ekranu videli samo 35 piksela (7 x 5 piksela). Jeste da je nakon obrade izgubljena granica između piksela, ali je uzorak izuzetno mali da bismo mogli da išta kažemo o kvalitetu. Sliku nismo mogli ni da snimimo na disk pa da je onda pogledamo, pošto je njena procenjena veličina bila „tričavih” 2,05 terabajta. Uglavnom, čak i kod tako velike slike obrada je bila veoma brza, najviše zahvaljujući podršci za veći broj procesora.

PhotoZoom Pro može da se koristi samostalno, ali i kao plug-in za Photoshop. Demo verzija koju smo probali potpuno je funkcionalna, ali prilikom snimanja fotografija ispisuje vodeni žig, tako da uvećane fotografije ne mogu da se iskoriste.

Branislav BUBANJA