Modulator-demodulator (6)

Jedan od najstarijih broadband načina pristupa Internetu jeste putem satelita. Kod nas se pojavio krajem prošlog veka, ali po ceni koju su retki mogli sebi da priušte...

Danas je sasvim normalno da na svakom krovu kuće postoji satelitska antena. Ljudi ih obično kupuju zarad što većeg broja TV kanala, jer je kablovska televizija često preskupa za fizičko dovođenje do kuće. Međutim, uz standardnu opremu, satelitski risiver i antenu, kupovinom još nekih dodatnih uređajčića, ceo sistem začas se može pretvoriti u odličan izvor Internet signala.

Skloni crep za dobar Internet

Da preciziramo koji su to uređaji potrebni. Za funkcionisanje satelitskog Interneta dovoljni su modem i satelitska antena. Potrebni su i frekventni konvertori. Da bismo razumeli šta je to, objasnićemo kako sve ovo funkcioniše.

Postoje dve vrste satelitskog Interneta. Prva je dvosmerna, gde je satelitska antena specifična – takva da može i da šalje a ne samo da prima podatke. Druga je jednosmerna – preko satelita i klasične antene signali se primaju (download), a zemaljskim putem (čitaj: dial-up) šalju se zahtevi (upload). Kao što smo kod ADSL-a imali asimetriju u ta dva smera, gde se pošlo od toga da korisnik manje uploaduje nego što downloaduje, ova druga kombinacija bila je idealna za dodatak klasičnom dial-upu. Kad se još uzme u obzir to da se u većini zemalja mora imati dozvola za emitovanje talasa bilo koje frekvencije, prva varijanta bila je „viđena” kao rešenje za provajdere. A o kojoj brzini mi zapravo pričamo? U pitanju je brzina u download smeru od 512 Mbit/s pa sve do 5 Gbit/s, zavisno od provajdera. Brzina uploada najčešće je deset puta manja nego kod downloada.

Do neba, i nazad ako treba

Sa kompjutera podaci dolaze do modema standardnim putem (najčešće putem USB-a). Modem obično koristi srednje frekvencije (50–200 MHz), ali ponekad moduliše signal direktno u L-band (frekvencije reda 1 do 2 GHz, koje se koriste za satelitske signale). Ako nije direktno konvertovan u L-band, signal mora da se propusti kroz dodatni konvertor na anteni (a do njega dolazi najčešće putem koaksijalnog kabla) pre pojačanja i emisije. Slično je i prilikom dolaska. Signal sa satelita dekonvertuje se iz L-banda, što radi niskošumni konverter (LNC). Zatim takav signal dolazi do modema, gde se demoduliše i prosleđuje kompjuteru.

Satelit je samo relej, „most” za komunikaciju dva geografski udaljena mesta. Zahtevi koje je poslao korisnik, primljeni preko satelita, kod provajdera se usmeruju ka Internetu standardnim putem. Isto je i u obrnutom smeru. Jedan satelit, putem tehnologije IP multicasting, u mogućnosti je da simultano obrađuje 5000 kanala komunikacije, a tehnologija je u mogućnosti da od izvora šalje signale ka više primalaca.

Dva modema?

Glavna funkcija modema sadržana je u imenu – on moduliše i demoduliše signal. Od modulacija najčešće se koriste QAM, QPSK ili njihove podvarijante. Signal sadrži i kôd za korekciju greške, a podaci koji se šalju su u formatu koji je propisan jednim od ovih standarda: Intelsat business service (IBS), Intermediate data rate (IDR), MPEG-2 transport framing, E1 ili T1 framing.

Haj’mo malo u detalje. Kada signal dođe sa antene, on se pretvara iz analognog u digitalni oblik, prolazi kroz filter za rekonstrukciju i dolazi do kola koja menjanju frekvenciju i snagu signala. Dalje preuzima demodulator, koji demoduliše signal i odvaja pakete, a zatim i FEC dekoder (korekcija grešaka). Pošto se signal koji je nosač informacije često može interpretirati u nekoliko varijanti, koristi se sledeći stepen za diferencijalno dekodiranje. Zatim se signal prosleđuje na deskrembliranje. (Skrembliranje je tehnika kojom se izbegava predugačak niz nula ili jedinica u podacima – zato se oni „mešaju” tako da se obezbedi ravnomernija disperzija energije.) Zatim se dolazi do demultipleksera, koji je zadužen za to da iz nekoliko strimova podataka izvuče samo jedan. Strim se dalje prosleđuje, preko odgovarajućeg interfejsa, kompjuteru.

U obrnutom smeru sve operacije su inverzne. Međutim, često se dešava da se modem, kakav je na našoj šemi, pojavi u vidu dva odvojena uređaja – jedan služi za upload a drugi za download smer. Ovaj princip je češći, jer tako odvojeni služe i za jednosmerni satelitski Internet.

Mane i vrline

Najveći nedostatak satelitskog pristupa jeste podložnost meteorološkim uticajima. Omanja kišica može da stvori probleme signalima visokih frekvencija. Drugo, u ovoj vrsti komunikacije postoji latencija (kašnjenje) pri prijemu IP paketa koji se zahtevaju od strane korisnika. Ovo se dešava zbog putovanja signala do satelita i nazad, gde signal pređe 70 km. Na kraju, ograničenje je i to što satelit i antena moraju da budu jedan drugom u vidnom polju, da bi sistem radio.

S druge strane, ovo je jedno od srećnijih rešenja za Internet tamo gde telefonska ili kablovska mreža ne mogu da dopru.

U svakom slučaju, pročeprkali smo satelite, pa ćemo se u sledećem broju zadržati u etru, ali van orbite satelita.

Dušan STOJIČEVIĆ