Ukoliko neki studio poželi da razvija pucačinu na temu Drugog svetskog rata, uputno je da debelo razmisli o načinu na koji će izbeći pojavu akutne dijareje kod publike kojoj ovakvi naslovi već odavno izlaze na sve telesne otvore. Electronic Arts, iako slavan po tendenciji da muze profitabilnu kravu dok joj ne otpadne vime, ipak je smogao snage (i političke volje) da ispoštuje ovo upozorenje, stvorivši naslov koji bar pokušava da bude drugačiji. Za razliku od prethodnih nastavaka franšize Medal of Honor (osim prvog, Allied Assault), a naročito konzolnih koje je kritika naprosto sahranila, MoH: Airborne većinu standardnih stvari radi dobro, istovremeno uspevajući da inkorporiše interesantni, never-before-seen koncept padobranskog desanta u zonu operacija. Igra, naravno, poseduje i sjajnu nisku manje-više ozbiljnih problema, ali oni nekako ostaju u senci dobrih fazona koji funkcionišu kako treba.

Kao i svaki WWII šuter osim Wolfensteina, MoH: Airborne nema nikakvu posebnu potku koja prati savezničko napucavanje naci-zločinaca. Sedam misija obrađuje sedam manje-više nepoznatih (uz par fiktivnih, kao i nekoliko istorijski autentičnih) operacija u Drugom svetskom ratu od 1943. pa nadalje, u okviru kojih ćete kao pripadnik padobranske divizije biti odgovorni za ispunjenje plana vrhovne komande koji će vas kući vratiti „do Božića”. Nivoi kao što su Ardente, sicilijansko selo koje valja raščivijati od Musolinijevih crnokošuljaša, desant na fabriku naoružanja i FLAK tvrđavu u neimenovanom nemačkom gradu klasični su „space filleri” u smislu odsustva realne istorijske podloge, dok operacija „Market Garden” i šibanje oko mosta u Nijmegenu ili podrška iskrcavanju u Normandiji tu podlogu poseduju.

Svaki nivo počinjete u vazduhu. Pre skoka u zonu operacija sleduje vam klasična MoH in-engine cut scena u kojoj padobranci ćaskaju dok čekaju zeleno svetlo, posle čega avion biva pogođen i ekipa iskače uz vrisku i ciku. Kad se kupola (prvi put) konačno otvori, postaćete svesni najzanimljivijeg momenta igre: samostalnog biranja dela nivoa u kojem ćete početi sa čišćenjem terena. Upravljanje padobranom nije posebno teško, tako da doskok u „sigurnu zonu” označenu zelenom signalnom raketom neće biti problem. Ukoliko ste avanturističkog duha, možete pokušati da se spustite u „nepreporučeni” deo terena, mada se lako može desiti da se prizemljite usred desetine raspoloženih Švaba koji će vas iseckati kao repu pre nego što se oslobodite padobrana. Svaki nivo poseduje nekoliko podmisija koje možete izvršavati redom koji vam se čini logičnim: u blizini svakog markera (najčešće neke instalacije/topa koje treba minirati) uvek će se nalaziti grupa savezničkih vojnika koji će dinamički reagovati na promenu borbene situacije, sama se (neefikasno) boriti protiv Nemaca i nastupati u smeru cilja ukoliko u blizini nema protivnika. Ne možete im komandovati, često će se dešavati da vam zaklone vatrenu liniju, ali su korisni u smislu da obezbeđuju izvesnu količinu vatrene moći u multineprijateljskim situacijama i da (povremeno) granatama znaju da zlikovce isteraju na čistinu. Ovaj nelinearni pristup čišćenju nivoa ipak ne realizuje sve svoje potencijale usled geometrije nivoa koja predstavlja faktor ograničenja. Po našem mišljenju, jedino je misija u Nijmegenu zaista „prava”: napucavanje sa Nemcima kroz razrušeni holandski grad, sletanje na crkveni toranj, jurnjava sa tenkom koji nasumice tumara ulicama i korišćenje ruševina kao zaklona zaista daju more opcija za taktički pristup, bilo da se radi o snajpiranju, opkoljavanju, jurišu na mitraljeze ili nekoj kombinaciji svega navedenog. Oružja u igri su manje-više klasična: u svakom trenutku možete nositi dva (birate ih pre početka misije, mada ih u možete zameniti kad naletite na nešto bolje ili kada ostanete bez municije). Svako od njih podleže automatskom „upgrade” sistemu koji zavisi od broja ubijenih protivnika: ukoliko jedno vreme u borbi koristite, recimo, Thompson, dobićete kompenzator trzaja, veći šaržer i slično. Pri kraju igre ćete sigurno koristiti Sturmgewehr 44, čiji ga finalni upgrade (optički nišan) čini zlatnom sredinom između automata i snajpera.

Najveći problem igre je detekcija sudara i prenaglašeno trzanje većine automatskog i poluautomatskog oružja, koje praktično onemogućava efikasnu borbu sa distance (osim ako koristite snajper). To, naravno, ne važi za protivnika, koji je sposoban da vas nonšalantno tamani bilo čime sa bilo kojeg rastojanja. Shvatamo da je ovo urađeno zarad balansiranja igre (bez ovoga bi sve bilo previše lako), ali ovo nije dobar način da bi se postigla ravnoteža. Sledeća zamerka svodi se na malu dozu SF/somnabulnih elemenata oličenih u „Nazi Storm Elite” vojnicima: neki EA dizajner je skontao da je borba protiv „normalnih” Švaba možda previše monotona, stoga je odlučio da pred kraj igre ubaci likove od dva i po metra koji su u stanju da prežive panzershreck raketu u glavu, koji nose MG42 i koji se ne sklanjaju od metaka već poput Big Daddyja stoje i polivaju se olovom. Za igru koja je do tada bila, uslovno rečeno, realna, ovo predstavlja potpuno nepotreban ustupak konzolnim klincima koji vole da ubijaju velike, badass zlotvore.

Miodrag KUZMANOVIĆ