Ah, suptilni Rusi i njihovo etiketiranje stvari koje ne ostavlja mesta sumnjama... Čuvena kontraobaveštajna služba „Smrt špijunima” (Smerš), poznata po zloglasnom progonu fiktivnih disidenata, imala je i društveno korisniju stranu: tokom Drugog svetskog rata bila je odgovorna za planiranje i izvođenje specijalnih operacija u dubini neprijateljske teritorije na isti način na koji je to radio britanski SAS.

Eto prilično interesantne ideje za igru. Akciona šunjalica u stilu Thiefa/Splinter Cella, smeštena u WWII i posmatrana kroz perspektivu sovjetskog specijalca koji će pored nemačkih (po rečima autora), lomiti vratove i zapadno-savezničkih vojnika u finišu WWII i potpirivanju prvih varnica budućeg hladnog rata. Zvuči izazovno? Yeah. Demo verzija igre, nažalost, nudi samo jednu, „klasično” ideološki obojenu misiju infiltracije u vojnu bazu Vermahta.

Akciju u Death to Spies posmatraćete u trećem licu, vodeći našeg junaka (Semjon Strogov), izbegavati patrole nemačkih vojnika, omamljivati usamljene stražare hloroformom (ili ih daviti žicom, „uspavljivati” nožem), uzimati njihove uniforme (i/ili naoružanje i opremu) i raditi sve ono što radi klasičan diverzant. Mrtve ili onesvešćene protivnike možete minirati, što podrazmeva kabuuum kad njihove kolege dođu da pogledaju o čemu se radi, a to isto možete raditi i sa vratima u vojnoj bazi i (pretpostavljamo) mnogim drugim objektima u kasnijem toku kampanje. Sistem prerušavanja prilično je detaljan: unformu protivnika kojeg ste koknuli vatrenim oružjem ili nožem ne možete da iskoristite zbog krvavih mrlja (hloroform ili žica za davljenje se, dakle, podrazumevaju), a protivnički AI vodi računa i o sitnim detaljima koji se ne uklapaju. Tako, recimo, ukoliko ste obukli uniformu random nemačkog vojnika, a nosite sovjetski borbeni ranac ili PPŠ automat, to će vam automatski podići „suspicion” level i značajno podići radijus sa kojeg ćete biti prepoznati. Sistem, naravno, uzima u obzir i uniforme različitih činova, tako da ćete u oficirskoj odori moći da zavlačite nos na mesta koja su zatvorena za obične prašinare i podoficire.

Death to Spies poseduje prilično rudimentarni 3D engine, koji deluje kao nešto što je bilo moderno pre nekoliko godina. Teren još i deluje kako-tako prezentabilno, ali elementi okruženja i animacija protivnika su downright zastareli. Sledeća mana vredna pomena jeste prilično neprecizan sistem „akcione detekcije”, tj. dobijanje opcije za eliminaciju bliskog protivnika ili, recimo, pretraživanje leša. Nalik na Hitmena keca, potrebno je da nabodete nevidljivi piksel, što zaista smara, a u nekim situacijama može biti i fatalno. No, makar su quick save/load gotovo trenutni, tako da vas sistem probe i greške neće previše iznervirati.

Miodrag KUZMANOVIĆ