Ako ništa drugo, autori Lokija imaju izvanredan osećaj za tajming: dok se, s jedne strane, strasti još uvek nisu stišale oko izvanrednog Titan Questa (kao najboljeg predstavnika žanra nakon velikog tate Diabla 2), a sa druge upravo Blizzard sve glasnije šuška oko (gotovo) izvesnog trećeg dela, Cyanide Studios je brže-bolje sklepao generičku hack & slash seckalicu, otvorio se za (over)hyped marketing (predvođen spektakularnim screenshotovima iz igre) i poslao svog pulena u svet, držeći mu fige da će se uloženo, dok još ima vremena, povratiti.

Čak i nakon kraćeg igranja, jasno je da Loki predstavlja, teorijski, gotovo idealnu kombinaciju dva pomenuta uzora. Od Diabla 2 je preuzet način biranja likova (i njihovog daljeg napredovanja u zavisnosti od izabrane klase), koncept glavnog grada iz kojeg krećete u akciju i (donekle) kvazinelinearna struktura nivoa. Sa druge strane, Titan Quest je bio i više nego očigledan uzor što se tiče vremensko-prostornog pozicioniranja igre (mitološka Grčka, Egipat, civilizacija Asteka i hladni, nordijski Sever) sa karakterističnom opremom i naoružanjem, „istorijskim” ličnostima (kao i bogovima i polubožanstvima) i najpoznatijim eventima (ili modifikacijom istih).

Priča se vrti oko buđenja egipatskog boga rata Seta, koji počinje da corruptuje svojom zlobom i demonskim uticajem šira prostranstva sveta, od Egipta i Grčke, sve do hladnog Severa i daleke astečke civilizacije. Na igraču je da ga zaustavi, birajući između četiri ponuđene klase likova (grčka ratnica, nordijski varvarin, egipatski čarobnjak ili astečki šaman), čijim odabirom automatski usmeravate razvoj lika (ratnica ne može da nabaci šamansku opremu i obratno), kao i izbor mogućih magija i veština. Pored ovoga, iz Diabla 2 je preuzet i jednostavan i kompaktan koncept grada, kao glavnog huba u kojem završavate sve svoje trgovačko-opravljačke operacije i preuzimanje zadataka, bez kompleksnijeg dizajna grada i raznovrsnosti likova kojima se možete obratiti (koji je krasio Titan Quest).

Najveća zamerka odnosi se na beživotan dizajn krajolika u kojima će se odvijati veći deo igranja. Iako ni Diablo 2 nije bio previše inovativan po ovom pitanju (a da ne spominjemo domaći zadatak koji je Titan Quest postavio svojim famoznim, neprekidnim streamingom lokacija kroz koje prolazite), Lokijeve generičke table pravilnog oblika koje predstavljaju delove sveta deluju krajnje porazno. Atmosfera prilikom okršaja sa protivnicima je solidna, ali nedostaje onaj sočni efekat iz TQ-a kada se zver realistično „prospe” po zemlji nakon što joj zadate fatalni udarac, kao i nepatvoreni osećaj grindinga koji je krasio Diablo 2.

Nekolicina novina koje Loki donosi u žanr relativno uspešno krpe propuste koji zjape na nekoliko mesta. Koncept vere i božanstava predstavlja prilično uspeo primer. Ako se poklonite nekom od bogova (za svakog junaka po tri, u zavisnosti od mitologije kojoj pripada), ubijanjem neprijatelja 25% iskustvenih poena konvertuje se u poene vere (Faith) koja, kada stigne do kraja skale nalik onoj za iskustvo, donosi jedan skill point koji investirate u veštine i magije u skladu sa božanstvom kod kojeg vam se „vodi” trenutna naklonost (Artemida donosi grčkoj heroini veštije baratanje lukom i strelama, Horus svom pitomcu šalje s neba razorne munje i moćne mumije i sl.). Interesantno je da je moguće menjati opredeljenje za bogove (u okviru odabrane civilizacije) što omogućava akumuliranje različitih veština i magija i raznovrsnije modelovanje lika. Ako se, sa druge strane, opredelite za ateistički stav, nema pomenutih beneficija, ali ne trpite ni penale od 25% koji ostaju u experience poolu.

Pored ovoga, u igru je ubačena i rage skala koja se puni brzom likvidacijom protivnika u što kraćem vremenskom roku (skala se rapidno prazni čim napravite pauzu u mlevenju neprijatelja), koja donosi svojevrsni boost na svim poljima ako je popunite do kraja. Health se automatski obnavlja kada mirujete (tekovina iz sasvim drugačijeg žanra), a interesantna je i mogućnost razgrađivanja pojedinih delova opreme kod lokalnog kovača, na sastavne delove koje možete prodavati ili kombinovati sa drugim delovima i sklapati nove primerke, a ako vam zatrebaju verski poeni, svu napredniju opremu možete i prinositi bogovima (ili recimo prodati). Još jedna svetla tačka je i bestijarijum protivnika kojima ćete se napiti krvi, kako po njihovom broju i raznovrsnom izgledu, tako i po gabaritima nekoliko impresivnih primeraka među njima.

Grafika je (neočekivano) prosečna (lošija nego u TQ-u), borbe povremeno izgledaju spektakularno sa vatrometima specijalnih efekata (prilikom bacanja magije), dok se jedino izdvaja ubavi dizajn oklopa, opreme i naoružanja na vašem avataru (koji se kupa u prelepoj kombinaciji shadera i blooma), dok je uočljiv nešto slabiji dizajn okoline i lokacija (sa nekoliko interesantnih, razbacanih detalja). Sve to nije opravdano konstantnim oranjem po hardu na mašinama sa gigabajtom memorije. Zvuk je intenzivan i razbijački i doprinosi atmosferi, glasovi protagonista (a naročito božanstava) izvanredno su urađeni, dok bezrezervne ovacije zaslužuje fenomenalna muzika. Svojim uznemiravajućim kvalitetom i (gotovo) turobnom prirodom celoj stvari daje neočekivano mračan i ozbiljan karakter.

Loki, sa svih relevantnih aspekata, predstavlja prosečnu hack & slash zanimaciju, ambiciozno zamišljenu i osveženu nekim novim momentima gameplaya, ali u suštini repetitivan, jednoličan i ne preterano privlačan klon svojih uzora, igru koju bismo smestili iza ešalona u kojima se nalaze Dungeon Siege 2 i skorašnji Dawn of Magic. Dok ne stigne Diablo 3, a ako ste već apsolvirali sve relevantnije (čitaj: bolje) igre iz istog žanra, Loki može da posluži kao povremeni „niti smrdi, nit’ miriše” fiks.

Aleksandar DINIĆ