Samsung SyncMaster 940UX

Samsung SyncMaster 940UX

Plug ’n’ play, narodski rečeno Plug ’n’ pray (utakni i pomoli se), rečenica je koja je pratila USB (Universal Serial Bus) standard od njegovog pojavljivanja pre 11 godina. Za dodatak Pray bio je zadužen Microsoft sa svojom „odličnom” podrškom za USB uređaje (neko reče BSOD – Blue Screen of Death), ali to nije sprečilo da se USB probije i praktično zameni prethodne standardne (serijski i paralelni). Osmišljen je da olakša povezivanje na kompjuter dodatnih, najčešće eksternih periferija, kao što su miševi, tastature, digitalne kamere... Svojom drugom inkarnacijom (2.0), USB povećava maksimalni protok sa 12 Mbps na 480 Mbps i time omogućava povezivanje više periferija bez zagušenja magistrale, kao i povezivanje zahtevnijih uređaja. Ovaj standard omogućio je korišćenje tehnologije na koju ćemo se danas fokusirati.

Pod reflektorima danas imamo Samsungov model SyncMaster 940UX (već čujem „ne Samsung ponovo”) koji iako ima prilično standardnu oznaku, sem panela nema mnogo toga zajedničkog sa sličnim modelima ovog ili drugog proizvođača. Samsung je ovog puta zakuvao potpuno drugačiju čorbu.

Model 940UX je standardna „devetnaestica” sa odnosom stranica 5:4 i rezolucijom 1280 x 1024 piksela. Specifikacija kaže da je kontrast 1000:1, a korišćenjem tehnologije Dynamic Contrast raste i do 2000:1. Svetlina je 300 cd/m², a tip panela je klasičan TN. Vreme odziva je 5 ms, a uglovi gledanja iznose 160 stepeni i po X i po Y osi. Od fizičkih priključaka tu su, pored strujnog, DVI, D-SUB i USB HUB koji signal (po 2.0 standardu) prosleđuje na dva USB konektora s leve strane monitora.

Izgled monitora je onaj na koji smo navikli od Samsunga. Tanke sive ivice rama izgledaju „profi”, a na sebi su ugostile ime proizvođača i modela i šest tastera preciznog i kratkog hoda za navigaciju kroz meni na donjoj desnoj ivici monitora. Postolje okruglog oblika može da se rotira i obojeno je u crne i sive tonove. Nosač odlikuju iste nijanse boja, a na njegovoj pozadini se može videti dodatak koji služi za uređivanje kablova. Za razliku od sličnih monitora u klasi, kod ovog je moguće podešavanje visine pored standardnog podešavanja nagiba, ali ga je moguće i okrenuti u portrait mode. Izrada plastike je korektna, ali zamerke postoje na njihovo međusobno uklapanje. S obzirom na to da smo imali dva primerka na testu, uverili smo se da u pitanju nije loš primerak već je karakteristično za seriju. Oba poseduju istu „grešku” u odlivku na vrhu monitora sa leve strane – ništa bitno, ali je interesantno primetiti. Oba primerka su proizvedena u Maleziji. Ambalaža je jednostavna, ali sadrži sve potrebne kablove (DVI, VGA, USB, strujni), zajedno sa uputstvom, CD-om i pamfletom.

Šta je tu toliko specijalno? Realno... ništa od pomenutog. Tajna se krije u jednom malom čipu ispod površine crno-sive plastike, po imenu DisplayLink, konkretno model DL120. Njegova funkcija je dekodiranje video signala kako bi on mogao da „stane” unutar protoka USB 2.0 standarda. Koristi „lossless” kompresiju (primer takve kompresije su RAR arhive koje smanjuju fajl bez gubitaka podataka) i može da isporuči sliku maksimalne rezolucije 1400 x 1050. Postoji i jači model sa oznakom DL160 koji radi do 1600 x 1200 piksela. Spomenuli smo da monitor poseduje dva USB priključka? Zapravo, on ima četiri! Jedan je rezervisan za prenos signala slike od kompjutera do DisplayLinka, a na drugom je priključena fleš memorija na kojoj se nalaze svi potrebni drajveri (zato ih nema na CD-u, kao ni na sajtu proizvođača). Sada nam je još „samo” potreban kompjuter sa USB 2.0 priključkom da bismo videli kako sve to funkcioniše.

Povezivanje se odvija kao što smo rekli na početku teksta – plug ’n’ play. Kada ga uključite, monitor automatski detektuje na kojem je konektoru izvor signala i tu sliku prikazuje. U slučaju da ih je više, na vama je da odaberete koji ćete izvor koristiti u datom trenutku. Sa strane kompjutera, priča je nešto komplikovanija, ali srećom ne po vas... Po priključenju USB kabla čujete dražestan zvuk koji vam saopštava da je novi hardver priključen i taj zvuk će se ponoviti više puta do kraja instalacije. Kompjuteru se prvo predstavlja „removable disk” koji se identifikuje kao CD-ROM, mora da laže Windows odakle se drajveri instaliraju kako vas ne bi maltretirao. Potom se u Device manager instaliraju DisplayLink Graphics Adapter i DisplayLink Mirror Adapter, a onda se pojavi i monitor (Samsung UbiSync Monitor) i konačno se na sveže povezanom ekranu pojavljuje i slika! Pomenućemo da u Task Manageru dobijamo još tri stavke koje ukupno zauzimaju manje od 40 MB.

DisplayLink Graphics Adapter je emulirana (virtuelna) grafička kartica kojoj je dodeljeno 32 MB memorije i slika je podešena na 1280 x 1024 sa frekvencijom osvežavanja od 75 Hz. DirectX kaže da je DirectDraw akcelaracija prisutna i omogućena a da Direct3D ne postoji, što prevedeno na jezik igara znači da ih zaboravite – na SyncMasterzu 940UX nema igranja dok god ga koristite preko USB konekcije. Zauzeće procesora dok koristite Office i slične aplikacije praktično i ne postoji, surfovanje Internetom takođe ne oduzima previše procesorskog vremena, ali onda ćete pustiti video materijal i konstatovati da zauzeće procesora skače i do 80% i to ako se video materijal nalazi unutar prozora! Za gledanje filmova je, tako, potreban prilično jak procesor sa SSE3 instrukcijama, poželjno sa dva jezgra, jer se bez njega javljaju ispušteni frejmovi usled konstantnog opterećenja procesora od 100%. SSE3 insrukcije su važne jer su DL čipovi optimizovani da koriste upravo ove instrukcije.

Primetna je razlika u oštrini slike sa analognog i USB ulaza na (u korist USB-a), dok se između USB i DVI ne primećuje. Startna podešavanja za brightness i contrast iznose 100% odnosno 70%. Navikli smo da je na TN panelima crvena najčešće izraženija, ali to sada nije bio slučaj. Pri ovim postavkama slika ne izgleda isprano a ni prenaglašeno. Osvetljenje celog ekrana je jednako i nismo primetili da se bilo koja oblast više ističe od druge. Prelazi između boja nisu nagli već postepeni, pa se sve nijanse mogu razlikovati – koliko to dozvoljava jedan TN panel. Prosijavanje je blago vidljivo uz gornju ivicu, te nas je to obradovalo, zajedno sa reprodukcijom boja. A onda smo pustili film, pa igru, pa ponovo film... Na kontrast od 2000:1 ne treba mnogo trošiti reči, Samsung se koristi trikovima da bi ovo opravdao, kao i nekolicina drugih proizvođača, iako realno ne prelazi 700:1. Ipak, to je očekivano i na to smo navikli. Ono što nas je iznenadilo jeste odziv koji nije ni blizu deklarisanih 5 ms. Monitori stari godinu ili više dana deklarisani na 12 i 16 ms brži su od ovog Samsunga. Ipak, iako je glupo što Samsung kaže jedno a realnost pokazuje drugo, ovaj monitor nije ni predviđen za igranje i gledanje video materijala, a za sve druge primene dovoljno je i više od 25 ms.

Samsung navodi da je moguće povezati do šest ovih monitora, pored dva ili četiri koji obezbeđuje jedna odnosno dve standardne grafičke kartice, što znači da je broj ekrana koje je moguće povezati na jedan računar dvocifren!

Ovaj monitor apsolutno možemo preporučiti za kancelarijsku upotrebu, za brokera ili sličnog korisnika koji zahteva da u svakom trenutku ima što više podataka na ekranu. Da je cena ovih monitora niža, mogli bismo ga videti i kod kućnih korisnika kao monitor za Internet ili Office aplikacije. Još jedna opcija je vredna pomena – kao drugi monitor za korisnike notebookova na radnom mestu ili u kući. Uz minimum komplikacija, bez VGA ili DVI kablova, podešavanja drajvera i monitora, svako ko želi može doći do još jednog ekrana i nešto više od miliona piksela za prikaz potrebnog sadržaja. Mane su loš prikaz video materijala, nemogućnost da se prikaže bilo kakav Direct3D ili OpenGL sadržaj (igre i 3D aplikacije) i cena. Model 940UX košta više od jedne dobre grafičke kartice (mnogo bolje od one koju on u sebi sadrži) i kvalitetnog 19” monitora. Ipak, čak i ako imate gde da stavite drugu VGA karticu, to rešenje je daleko komplikovanije od prostog koncepta „ubodi i vozi” koji nudi Samsung svojim SyncMasterom 940UX.

Vojislav VUJANIĆ