Nintendo Wii

Nintendo Wii

Važno obeležje ljudske prirode jeste stalna težnja za novim iskustvima. Taj poriv dobro je poznat igračima, sve brojnijoj planetarnoj porodici na kojoj počiva industrija koja obrće više novca od sedme umetnosti. Proizvođačima danas nije nimalo lako da zadovolje narasle apetite tako da u trku za kupce i što veći deo tržišnog kolača kreću sa svesnim, nimalo naivnim gubicima. Pod imperativom „brže, veće i lepše” Microsoft i Sony pumpaju stotine miliona dolara u svoje adute, sedmu generaciju kućnih konzola sa ultramodernim hardverom. I dok se Xbox 360 i PlayStation 3 takmiče u megahercima, megabajtima i drugim megaatributima, u žižu interesovanja izbio je sasvim novi igrač, nesvakidašnji takmac koji je za kratko vreme oborio rekorde popularnosti. Kako? Tako što je napao „nebranjenu zonu”, sferu interaktivne zabave kojom se niko ranije nije ozbiljnije pozabavio.

Reč je, naravno, o novom tehnološkom čudu kompanije Nintendo, najstarijeg i (još uvek) najznačajnijeg igrača u industriji elektronskih igara. Nesuđeni Revolution, prekršten u Wii tek u poznoj fazi razvoja, promuvao se između dva kolosa neopaženo, pokupivši simpatije ne samo dobrog dela igračke populacije već i onih ljudi kojima elektronske igre nisu u vrhu liste životnih prioriteta. Konzola za casual gejmere kojoj ni hardcore igrači neće odoleti ima dve osnovne prednosti – nisku cenu i do sada neviđen upravljački sistem koji igranje video-igara pretvara u jedno nesvakidašnje iskustvo. Nije preterano reći da smo svedoci začetka nove epohe u razvoju digitalne zabave.

Nešto između

Nintendov Wii je drugačiji u svakom pogledu, čak i kada je dizajn u pitanju. Konzola neobično malih dimenzija već na prvi pogled uliva poverenje, naročito kada se postavi uspravno na stativ, da poput Monolita i Klarkove „Odiseje” privlači poglede znatiželjnih primata. Isporučuje se u paketu s neophodnim kablovima (činč i skart, kabl za 480p nije u paketu), stativom, uputstvima i bežičnim kontrolerima – jedan ima oblik daljinskog upravljača (Wiimote), a drugi (Nunchuk) izgleda kao fejzer s malim analognim džojstikom na vrhu. Sve komponente su pedantno i „gusto” zapakovane – toliko da ih više nikada nećete spakovati kako treba (a i zašto biste to činili?). Tridesetak sekundi biće dovoljno da sve povežete i bez uputstva, a još toliko vremena da se naviknete na kontrolere. Dok sekundara obiđe krug na časovniku, zabava može da počne.

Što se medija tiče, Wii koristi karakteristične diskove čiji su gabariti identični klasičnim CD/DVD pločama (12 cm), ali specifična gustina zapisa onemogućava kopiranje u standardnim drajvovima (kapacitet je negde između DVD i HD-DVD medija). Optički disk konzole može da čita i GameCube diskove (8 cm), čime je obezbeđena puna kompatibilnost sa starim sistemom (značajno za početak, zbog većeg broja raspoloživih igara). DVD reprodukcija za sada nije moguća, a prvi primerci konzole koja će imati ovu mogućnost očekuju se tek u poslednjem kvartalu ove godine. Što se piraterije tiče, u trenutku pripreme ovog broja napravljena su dva mod čipa koja omogućuju igranje kopija i čitanje DVD medija, ali, po svemu sudeći, nijedan neće raditi s konzolama koje su proizvedene nakon januara 2007. godine, kada je promenjen čip-set u samoj konzoli (D2B Panasonic).

Pazi, luster!

Zašto se o Wii(li)ju govori kao o revolucionarnom proizvodu, postaje jasno već nakon prvih nekoliko Wii Sports igara koje se isporučuju u standardnom paketu. Dok su igre za Xbox 360 i PlayStation 3 još uvek zasnovane na mehanici koja se suštinski nije menjala više godine, Wii nudi nešto novo – igre koje će vas podići iz stolice, naterati da potrošite višak kalorija i silno vas zabaviti. Zapravo, igre su fizički zahtevne onoliko koliko to igrač želi, to jest koliko se „unese” u atmosferu. U tenisu, recimo, lopticu možete udarati laganim zamahom ili punim pokretom koji simulira pravi udarac, što je, iskustvo je pokazalo, češći slučaj (nekih članovi redakcije svoju test drive epizodu završili su s bolovima u ramenu i delovima sitnog hardvera u kosi). U boksu ćete simulirati udarce i eskivaže boksera (zahteva angažovanje celog tela i nema zabušavanja), a u virtuelnoj kuglani ćete oponašati pokrete kuglaša, držeći Wiimote kao kuglu u ruci. Doživljaj je naročito snažan kada se igra u društvu jer saigrači predstavljaju dodatnu stimulaciju i upotpunjuju atmosferu. Sve u svemu, Wii je ergonomski superioran jer osim većeg obima pokreta igraču omogućuje da zauzme položaj koji mu najviše odgovara i da, što je najvažnije, odlepi zadnjicu sa stolice.

Kontroleri Tehnološki najnapredniji element konzole su kontroleri, svojevrsno čudo tehnike. Osnovni je Wiimote koji ima oblik omanjeg daljinskog upravljača, nekoliko tastera i sigurnosnu trakicu koja se obmotava oko zgloba. Sadrži i priključak za spajanje s Nunchukom, drugom vrstom kontrolera koji ima slične karakteristike (žiroskope i akcelerometre) i analogni džojstik na vrhu. Odvojeno se nabavlja i klasičan Wii džojped koji ima uobičajen oblik i gabarite (sličan je SNES džojpedu). Ono što ove kontrolere čini posebnim jeste komplikovan sistem elektronskih elemenata koji reaguju na pokret, ubrzanje, ugao u odnosu na podlogu i druge parametre koji se usklađuju kako u odnosu antene i Wiimotea tako i unutar samog upravljača. Glavnu ulogu ovde igraju tzv. mikroelektromehanički sistemi, senzori slični onima koji se ugrađuju u vazdušne jastuke u automobilima. Oni beleže ubrzanje u tri ose, razlikujući tako ubrzanja u pravcu gore-dole, levo-desno i napred-nazad, kao i rotaciju oko glavne ose (kao kod pokreta šrafcigerom) i rotaciju levo-desno i gore-dole. Čitava skalamerija je u službi simulacije prirodnih pokreta, to jest udobnosti korišćenja, uz očuvanu brzinu i preciznost. Putem infracrvene veze prijemnik detektuje položaj upravljača (pointera), a svu ostalu komunikaciju obavlja preko Bluetooth konekcije koja omogućuje jednostavno povezivanje četiri upravljača na jednu konzolu. Širokougaoni IC odašiljač pokriva dobar deo prostora ispred TV aparata (u setovanju samo treba podesiti da li je odašiljač iznad ili ispod ekrana), a realan domet mu je oko 10 metara. Ugao pokrivanja najmanji je u zoni od dva metra od ekrana tako da je preporučljivo tokom igre zauzeti položaj na većoj udaljenosti kako ne bi dolazilo do prekidanja veze između konzole i daljinca. Wiimote ima i izrazito precizan vibromotor i sopstveni zvučnik koji uglavnom služi za reprodukciju zvučnih efekata (na primer, fijuk vazduha pri zamahivanju palicom za golf ili zvuk koji nastaje tokom mačevanja). Napajanje potiče od dve alkalne AA baterije. U praksi, kontroler se pokazao više nego dobro, ali o tome nešto više u sledećem broju. Za sada je dovoljno reći da ne postoji igra u kojoj Wiimote, samostalno ili u kombinaciji s Nunchukom, ne može da parira klasičnom džojpedu, bilo da je reč o simulacijama vožnje, platformama i sportskim simulacijama ili pak modernim FPS igrama.

Upozorenja proizvođača, koja se uredno pojavljuju pre svake igre, treba shvatiti ozbiljno i „obezbediti teren” u neposrednoj okolini kako ne bi došlo do nezgoda (šta sve i na koji način možete da polomite mlatarajući Wiimoteom, pogledajte na sajtu www.wiihaveaproblem.com). Nintendo je, nakon brojnih pritužbi korisnika koji su porazbijali sve po kući (kolaju i priče o momku koji je Wiimoteom probio ekran svog plazma televizora), bio prinuđen da obezbedi besplatnu zamenu sigurnosnih konopčića. Osim toga, poželjno je praviti povremene pauze kako bi se predupredile eventualne povrede, barem dok nivo kondicije ne sustigne nivo igračkog entuzijazma. O tome koliko igranje Wii igara može biti iscrpljujuće, svedoči slučaj Mikija Delorenca, momka iz Filadelfije koji je, igrajući se sa devojkom na Wiiju, za petnaest dana stesao više od četiri kilograma. Više o specifičnostima upravljačkog sistema i samim igrama čitaćete u narednim brojevima „Sveta kompjutera”.

I za baku i deku

Što se korisničkog interfejsa tiče, Nintendo je konstruisao pravi „fool proof” sistem koji će skapirati i oni koji nikada ranije nisu videli računar. Kompletno korisničko okruženje organizovano je u tzv. kanale (Wii Channels), jasno odvojene celine (menije) koje se odnose na pojedine funkcije konzole: reprodukciju diskova (Disc Channel), kreiranje sopstvenog avatara koji se pohranjuje u memoriju kontrolera kako bi se lako prenosio na drugu konzolu (Mii Channel), pregledanje i uređivanje fotografija sa SD kartica (Photo Channel), otvaranje Internet lokacija na koje ste pretplaćeni i surfovanje u Opera browseru (kupuje se kroz sistem kredita) itd. Osim kanala, na glavnom ekranu postoji Wii Message Board, varijanta rokovnika s listićima za kratke poruke koje možete ostavljati ukućanima i kalendarom u kojem se automatski upisuju dnevne aktivnosti (npr. koje igre i koliko dugo ste igrali). Povezivanje konzole s računarom u ad-hoc režimu nije moguće (ili barem nama nije pošlo za rukom), a ako u kući nemate WLAN infrastrukturu, Nintendo nudi USB 2.0 LAN adapter za lakše umrežavanje. Osim toga, preko WiFi veze Wii se može spojiti s džepnom konzolom Nintendo DS.

O eventualnim nedostacima konzole još uvek je prerano govoriti. Postoji bojazan da će 3rd party igre, naročito one koje se paralelno razvijaju za više platformi, patiti od neprilagođenog kontrolnog sistema i neminovno lošijih tehničkih karakteristika, tako da će, bar u prvo vreme, „Wiicentrične” igre voditi glavnu reč. U prevodu, to znači da će onima koji nisu spremni da se oproste od zvučnih PC/PS3/360 naslova Wii poslužiti samo kao dodatna konzola, next best thing za razgibavanje s prijateljima ili zamajavanje roditelja i sitne dečurlije. Zaključak je nedvosmislen: Wii je u potpunosti ispunio očekivanja i neće biti nikakvo čudo ako ga statistika uskoro promoviše u najprodavaniju igračku konzolu u istoriji.

Gradimir JOKSIMOVIĆ