Da li ste ikada razmišljali o tome kako bi bilo da se jednoga dana probudite i shvatite da se vaš život pretvorio u igru? Dok se granica između stvarnosti i virtuelnog sveta lagano topi, iznenada dolazite do spoznaje da kao glavni junak sopstvenog života više nemate potpunu kontrolu nad njim. Sve je i dalje tu – porodica, prijatelji, obaveze – ali, gde god da pođete, šta god da uradite, igra i likovi iz nje vas podsećaju da niste sami i da, hteli ne hteli, učestvujete u njoj.

Ne, ovo nije izvod iz nekog naučno-fantastičnog filma, već manje-više realna situacija u koju će vas staviti Evidence: The Last Ritual, pod uslovom da živite u Francuskoj ili nekoj od okolnih zemalja. Ako se, poput nas, dočepate američkog izdanja igre, iskustvo će biti nešto manje intenzivno, ali ipak dovoljno snažno da u nekim trenucima nećete znati šta vas je snašlo. Jer, priznaćete, nije nimalo prijatno kada vam na ličnu e-mail adresu stigne poruka od dvanaestostrukog ubice koja glasi: „Hello, little friend... get ready, I know where you live now...”

Bez obzira na to da li imate dve ili dvadeset dve godine igračkog staža, sasvim je sigurno da igru kao što je Evidence nikada niste iskusili, sem ako ne spadate u one paćenike koji su svojevremeno pokušali da (od)igraju In Memoriam (Missing: Since January u verziji za američko tržište), i čineći to doživeli nervni slom ili, u lakšem slučaju, postali hronični paranoici. Ako je dotična igra bila gotovo revolucionarno ostvarenje koje je svojim real life konceptom pomerilo granice dotadašnjeg poimanja kompjuterskih igara, njen nastavak ide korak dalje i takvu formu dovodi do zastrašujuće perfekcije. Pa, ko preživi – pričaće...

Očajan zbog toga što ne može da stane na put Feniksu, fantomskom ubici koji uporno izmiče pravdi, međunarodni komitet ICPA (International Committee for the Phoenix’s Arrest), formiran na nivou Interpola sa isključivim ciljem da manijaku dođe glave, pušta u javnost set CD-ova (ili DVD, zavisi od toga koju verziju igrate) koje je načinio Feniks lično. Oni sadrže seriju kriptovanih video-zapisa koji bi po mišljenju stručnjaka mogli da odvedu istražitelje do ubičinog skrovišta. Video-materijal prati dve naizgled nepovezane priče – potragu izvesne Džesike Mozes za rođenim bratom Adrijanom koji je nestao nekoliko godina ranije i snimanje dokumentarca u režiji novinara Džeka Lorskog u toku istrage o seriji ubistava u Portugalu – koje se lagano stapaju jedna u drugu i vode ka šokantnom vrhuncu koji nije za ljude sa slabašnim stomakom. Kao jedan od (ne)srećnika na čiju je adresu prispeo dotični materijal, vi, i ponovo – vi, a ne neki virtuelni heroj, započinjete mučnu analizu sadržaja diska koja će pokazati o kakvom se bolesnom, ali briljantnom umu radi.

Kako se zapravo preživljava ova „igra”? Nakon instalacije i obavezne registracije u okviru koje se traže e-mail adresa i broj mobilnog telefona (za evropske države), učesnik u istrazi dobija prvi nivo pristupa CD-u i mogućnost da se prijavi na sajt www.phoenix-investigators.org koji okuplja ljude širom sveta čiji je cilj isti – da u potpunosti provale sadržaj diska i pomognu u lociranju Feniksa. Kao što smo rekli, na CD-u/DVD-u nalazi se serija uznemirujućih video-zapisa čija je uverljivost pojačana time što su rađeni amaterskom kamerom, uz sve nesavršenosti koje takav način snimanja povlači sa sobom (podrhtavanje kamere, naglo zumiranje, brzo švenkovanje itd.). Međutim, sav taj materijal zaključan je putem serije zagonetki koje je Feniks smislio kako bi usporio svoje progonitelje, a koje ljudi u ICPA nikako nisu uspeli da provale. Zagonetke su podeljene na tematske grupe, a svaka od njih nosi na prvi pogled krajnje opskurno ime (Phu-hor, Knum, Sesmen, Srat itd.), tačnije modernu transkripciju originalnih naziva zodijačkih dekada koji potiču iz koptskog jezika, po tri za svaki znak. Prostom računicom dobija se da disk sadrži trideset šest takvih grupa, koje su podeljene na ukupno osam nivoa. Cilj istražitalja je, dakle, da sam ili uz pomoć kolega sa sajta postupnim rešavanjem zagonetki razbije kriptovanu zaštitu i time razotkrije Feniksa i njegove šizoidne aktivnosti.

Za razliku od „normalnih” avanturističkih igara, Evidence se ne bazira na manipulaciji predmetima ili beskonačnim dijalozima, već na čistoj logici i sposobnosti deduktivnog zaključivanja na osnovu niza skrivenih informacija u obliku teksta, slika, zvučnih ili video zapisa. Svaka zagonetka predstavljena je u formi statičnog ili animiranog ekrana u ShockWave Flashu, koji svojom iracionalnom pojavom – kratkim tekstualnim opisom i nadrealističkim blendom fotografija, crteža, simbola i slično – treba da usmeri istražitelja u pravcu rešenja, koje se, i to je specijalitet ove „igre”, nalazi u realnom svetu, tu pored nas. Uz pomoć sopstvenih predznanja iz nauke i umetnosti, specijalnih alatki (analizator fotografija, ruter IP adresa itd.) te Interneta kao nepresušne baze svekolikih informacija, igrač mora da pronađe šifru koja je namenski skrivena među desetinama miliona Web sajtova koji danas kruže globalnom mrežom. On na taj način svoju rođenu sobu pretvara u „CSI” laboratoriju, nadmudrujući se sa ubicom u realnom životu i vodeći očajničku trku sa vremenom kako bi manijaku stao na put (setite se duple CSI epizode koju je režirao Tarantino). Da bi iskustvo bilo još luđe, sve vreme trajanja igre osoba je zasuta e-mailovima, SMS porukama, pa čak, u nekim državama, i telefonskim pozivima koji dolaze od fiktivnih, ali i stvarnih likova i koji često sadrže tragove koji čoveka usmeravaju ka rešenju određenog problema.

Kada se na jednom mestu nađu Brajeva azbuka, književna i likovna dela majstora renesanse (Dantea, Rafaela i Botičelija), Fibonačijevi nizovi, istorija templarskog reda, refleksoterapija, demonologija, geneologija portugalskih vladara, geografija SAD, poezija Roberta Bernsa i slikarska dela Edvarda Hopera, postaje jasno na koju sortu igračke publike Evidence puca. Njena najveća vrlina – brutalna težina prema kojoj su P&C avanture obično estradno smeće – jeste istovremeno i njena najveća mana jer će samo mali broj ljudi biti u stanju da zadovolji minimum system requirements potreban za uživanje u njoj (IQ>140). Ostalima ne preostaje ništa drugo nego da se češu i budu presrećni što jedna ovakva intelektualna perverzija nije zakucala na njihova vrata.

Slobodan MACEDONIĆ