Zašto ne pokušati sa eksploatacijom sistema u kome osim cene predizborne kampanje nema drugih troškova, osim erodiranja duše?

U ovoj zemlji se jako dobro živi od politike. Toliko dobro da većini partija uopšte nije stalo da dođu na vlast, kroje kapu i preuzmu odgovornost: dovoljno im je da prođu izborni cenzus, ulete u koaliciju s nekim i u zamenu za dizanje šapica u parlamentu dobiju mesta u upravnim odborima, poslaničke plate i mali prostor za muljanje. Otkrio sam Ameriku, jelda? Metodi su prilično jednostavni, a iskrenu viziju i posvećenost ideji mogu uspešno da zamene floskule, lupetanja i vatreni govori. Kao što kaže S. Basara, osnovni individualni motiv za politički angažman u Srbiji jeste „audi” i 100.000 evra, a retko koja faca koju vidite na televiziji ima dublje porive od ovih. Zašto ne iskoristiti situaciju? Zašto ne pokušati sa eksploatacijom sistema u kojem osim cene predizborne kampanje nema drugih troškova, osim erodiranja duše? Ukoliko u ovu jalovu ali efikasnu šemu utkate i sopstvenu posvećenost, dobićete kostur jednog potencijalno efikasnog mehanizma koji vam može omogućiti da se, ako ništa drugo, savršeno dobro zezate. Oh, i da imate internacionalni šmek i portabl štit od bombardovanja koji dolazi uz njega. Šta mi se to mota po glavi?

Piratska partija Švedske, nastala kao odgovor na pokušaje švedskih vlasti da „racionišu” file sharing, osnovana je 1. januara 2006. i na prvim parlamentarnim izborima uzela je oko 40.000 glasova! Nisu ušli u skupštinu, ali su osvojili više glasova od partije Zelenih koja postoji već nekoliko decenija. Šta reći... Momci su dobro prodrmali javnost i glasanje o spornom zakonu skinuli sa dnevnog reda. Poneto uspehom, rukovodstvo partije započelo je kreiranje filijala po Evropi i svetu, tako da sada podružnice i „sestrinske” partije postoje u nekih 19 zemalja. Nas naravno nema, ali su tu Austrijanci, Švajacarci, Poljaci, Belgijanci, Rusi... Zašto se ne uključiti u politički trend kojim pulsiraju savremene države u okruženju, zašto ne postati deo sistema koji po organizaciji ni slučajno nije naivan? Srbija je poslednjih deceniju i po bila plodno tlo za najneverovatnije pojavne oblike političkog udruživanja koji najčešće nisu imali nikakve veze sa realnošću. Zašto između jogi-letača, četnika, penzionera, komunista i anarho-liberala narodu ne omogućiti da uživa u performansu tribuna koji žele da ozvaniče i legitimišu svoj omiljeni hobi: besplatno uživanje u svim mogućim oblicima digitalnog entertainmenta.

Naravno, razumno je upitati se da li ovako nešto uopšte ima smisla. Pirate i fajl-šerere u Srbiji zaista niko ne progoni u nekoj iole ozbiljnoj meri, DivXi i igre se prodaju na sve strane, a broj interprovajderskih komuna za razmenu je obiman. Posle stezanja kaiša i zatvaranja CD klubova, činilo se da će oštar kljun vlasti do koske oglodati male prerijske pirate, ali je fuss iz nekog razloga iznenada i naglo prestao.

Jedan od manje bitnih, ali nadasve veoma interesantnih razloga za politički angažman ovog tipa jeste i prilika da u javnim raspravama (na televiziji, recimo) raskrinkate i ponižavate majmune koji se bore za svoj „audi” i 100.000 eura. Lets fejs it: domaći političari su potrošene njuške koje zbog mamutske količine putera na glavi imaju jako mali manevarski prostor u bilo kojoj diskusiji sa problematičnim sagovornikom koji voli da ih podseća na prošlost i koga savršeno boli uvo za eventualne posledice. Sebe, tako, lepo vidim u ovoj poslednjoj ulozi: ne zato što sebe smatram posebnim u bilo kom obliku, već zato što bi ovo bio jedini legitimni način da na opštu korist upotrebim „talenat” za beskrupulozno ismevanje/ponižavanje likova koji mi stanu na žulj. Žulj koji zajednički delimo i na kojem već nepodnošljivo dugo stoji smrdljiva noga u belim čarapama i šimikama.

Miodrag „Audi” KUZMANOVIĆ