Računari i deca ometena u razvoju

Većini nas normalno je da svakodnevno, u različite svrhe, koristimo kompjutere. No, malo je poznato na koji način računare koriste osobe sa posebnim potrebama

Gotovo da nema područja u kojem se ne koristi kompjuterska tehnologija. Iako se nekad dešava suprotno, namera je oduvek bila da se tehnologija prilagodi čoveku, a ne obratno. Nove tehnologije danas se prilagođavaju i onima koji imaju posebne potrebe. Tako, recimo, postoji miš-duvaljka za nepokretne koji se koristi samo uz pomoć usta. Kada se tek pojavila, adaptirana tehnologija kojom se modifikuju postojeći hardver i softver da bi se prilagodili osobama sa posebnim potrebama izgledala je vrlo nezgrapno, ali nakon više od dve decenije primene i razvoja, postala je sofisticirana i veoma efektna.

Organizacija „maliVeliki ljudi” (www.malivelikiljudi.org) pomaže i brine o deci sa posebnim potrebama. Cilj organizacije jeste da omogući deci ometenoj u razvoju neophodne egzistencijalne potrebe, da im poboljša kvalitet života i njihovo detinjstvo učini što radosnijim.

Deca u domovima, u unutrašnjosti naročito, često su potpuno zapostavljena. U nekim domovima nema ni defektologa koji bi radili sa decom.

„maliVeliki ljudi” bore se da ugroženoj deci omoguće razvoj što sličniji onom koji vode njihovi vršnjaci i zalažu se za pristup u obrazovanju kakav imaju i sva druga deca. Kompjuteri su toliko rasprostranjeni da je sasvim prirodno upoznati s njima i decu sa smetnjama u razvoju. Međutim, naše prilike su takve da deca u domovima u unutrašnjosti gotovo da nemaju ni igračke, a tek nedavno nekoliko kompjutera je stiglo u domove za decu sa posebnim potrebama.

Kao što smo pomenuli u prošlom broju, u okviru humanitarne akcije „Prozor u svet”, beogradska kancelarija Microsofta i njen partner Imtel poklonili su prvi Imtelligence Pro računar organizaciji „maliVeliki ljudi”. Pošto je cilj akcije da svaki računar stigne isključivo do dece, tim „maliVeliki ljudi” brine se da sve donacije, svaki slatkiš, svaka igračka, budu uručeni direktno deci. Novim kompjuterom obradovana su deca u specijalnom domu „Stamnica” kod Petrovca na Mlavi, čime je omogućeno da se proširi jedna od aktivnosti organizacije – program upotrebe računarske tehnike u radu s decom sa posebnim potrebama.

Kako deca sa posebnim potrebama koriste kompjutere? Prvo pitanje je da li tip ometenosti u razvoju dozvoljava upotrebu standardnih računara ili je potrebna specijalna kompjuterska oprema. Bilo da koriste uobičajene tastature i miševe ili modifikovane, primerenije njima, rad dece sa kompjuterskim softverom pokazuje odlične efekte u njihovom razvoju.

Deca sa smetnjama u razvoju mogu da postignu mnogo više nego što se od njih očekuje ako im je na raspolaganju primerena kompjuterska tehnologija i zanimljiv edukativni softver, specijalno prilagođen deci sa posebnim potrebama. Utvrđeno je i da deca sa posebnim potrebama uglavnom imaju sposobnost da dugo zadrže informacije, ukoliko ih smatraju značajnim. Kad se susretnu s istim softverom, lako nastavljaju vežbu gde su stali i prepoznaju i najsitnije promene u programu.

Rad sa decom pomoću računarske tehnike u svetu je veoma raširena praksa i daje odlične terapijske rezultate, dok se na našem području veoma malo koristi. Program je kod nas počeo 2003. godine, kada su „maliVeliki ljudi” kreirali softver koristeći iskustva svetskih stručnjaka iz ove oblasti. Međutim, nije u pitanju samo distribucija programa. Osim što razvijaju softverske pakete i obezbeđuju neophodnu opremu, oni i održavaju treninge, vode program, vrše evaluaciju, sprovode istraživanja i, najvažnije, u kontaktu su sa decom, radeći zajedno sa socijalnim radnicima i defektolozima u domovima.

„malaVelika igra” je specijalni terapijski metod za razvoj psihomotorike, percepcije i povezivanje motorike i percepcije dece sa posebnim potrebama, korišćenjem računarske tehnike. U svojoj prvoj fazi projekat je implementiran u Specijalnom zavodu za decu i omladinu u Sremčici, gde su se pokazali odlični rezultati, nakon čega je obuhvaćen i dom za decu sa posebnim potrebama u Stamnici. „maliVeliki ljudi” su razvili dva specijalna tipa softvera za rad s decom sa posebnim potrebama, 4 ugla i Čova, koji su prilagođeni različitim uzrastima i različitim oblicima i stepenima ometenosti kod dece sa posebnim potrebama.

Prvi specijalni softver, 4 ugla, razvijen je u potpunosti na platformi Macromedia Flash MX 2004. Razlog za to je to što ova platforma daje i mogućnost perspektivnog online korišćenja. Kao i svaki poslovni softver, 4 ugla su prošla istraživanje mogućnosti, izradu korisničkog zahteva, razvoj, testiranje, ispravku bagova i unapređivanje. S obzirom na to da se radi o deci s posebnim potrebama, prvi zadatak je bio naći rešenje koje će deci biti lako za korišćenje, a koje je moguće upotrebljavati i na računarima starijih generacija. Zatim je došla studija korisnosti za decu i merenje rezultata koje deca imaju u radu. Praktični nedostatak koji je bio ispravljen jeste nekontrolisano korišćenje desnog dugmeta na mišu koje u Flash aplikacijama otvara deci „čudne” menije kao što su full screen, brzina, oblik kursora...

Softver 4 ugla koristi se za uspostavljanje koordinacije pokreta sa usmerenom pažnjom na dešavanja na ekranu. Suština zadatka je kliknuti na četiri obojena kruga koji se nalaze u sva četiri ugla monitora. Svaki odrađeni zadatak (kliknut oblik) prate zvučni efekti, a pokazalo se da je to deci veoma korisno za povezivanje simbola sa poznatim. Na kraju zadatka treba kliknuti na centralni krug, „maliVeliki ljudi” logo, i taj „klik” je propraćen aplauzom, nagradom za uspešno obavljen zadatak. Stimulativni zvuk nakon ispunjenog poslednjeg zadatka deci je najinteresantniji i njemu se raduju svi u učionici. Deca s nestrpljenjem čekaju svoj red, a i kad jednom završe ovu edukativnu igru, hoće ponovo da je igraju. Dobijena podrška u vidu aplauza deci je slatka gotovo koliko i nagrade u vidu slatkiša. Sistem nagrađivanja se inače pokazao kao veoma uspešan u radu sa decom ometenom u razvoju.

Iako jednostavan, softver za decu ometenu u razvoju za njih predstavlja izazov. Kada su, nakon prve verzije, u softveru promenjene boje, to je deci predstavljalo priličan problem. Pošto je razmotrena mogućnost vraćanja prvobitnih boja, odlučeno je da se ipak zadrže izmene u softveru, kako bi deca vežbala i prilagodila se promenama.

Softver Čova je zanimljiva vežba kroz igru na računaru, a cilj je sklapanje tela čoveka (ruke, noge, torzo i glava) korišćenjem miša ili trekbola. Na monitoru su raspoređeni delovi tela više osoba koje se razlikuju po polu i zanimanju. Zadatak je uspešno obavljen kada dete spoji delove tela u celinu koja čini jednu osobu. U odnosu na prethodni softver, deca imaju dodatni napor da, držeći sve vreme levi taster miša, „prevuku” delove tela na odgovarajuće mesto, što je još jedan nivo razvoja motorike. Kao i kod 4 ugla, cilj je razvoj fine motorike, ali i brže i lakše usvajanje šeme ljudskog tela, što deci sa posebnim potrebama često predstavlja problem. Za početak vežbanja Čove preporučuje se upoznavanje deteta sa sličnom kartonskom igrom. Softver je i razvijen od te skenirane slagalice. Pošto se pokazalo da je deci zbunjujuće i suviše zahtevno da povežu pet-šest osoba, radi se na softveru koji će olakšati zadatak, tražeći od dece sklapanje samo jedne ili dve osobe.

Programi 4 ugla i Čova se uspešno kombinuju i biće dopunjeni prilagođenim bojankama koje predstavljaju radnje u vežbama. Svaka faza „male Velike igre” ima kontrolne grupe dece. U prvoj fazi to su deca uzrasta od pet do sedam godina. Pažljivo se beleži dinamika napredovanja i rezultati istraživanja se koriste u cilju poboljšanja i prilagođavanja računarske tehnologije u radu s decom sa posebnim potrebama. „maliVeliki ljudi” aktivno rade na razvoju metodologije i novih vežbi. U toku 2005. godine postignuti su odlični rezultati i u 2006. godini program će se proširiti na još institucija.

„MaliVeliki ljudi” žele da uvedu i muzikoterapiju u Konak manastira svete Petke, gde se nalaze 92 ženske osobe o kojima brinu monahinje. „MaliVeliki ljudi” stigli su do finalne faze u sprovođenju ove terapijske tehnike, ali za njenu finalizaciju su, takođe, potrebni računari...

Organizaciju „maliVeliki ljudi” posetio je i gospodin David Hofer iz kompanije LifeTool (www.lifetool.at) koja ima glavno sedište u Austriji, a jedno od predstavništava im se nalazi i u Novom Sadu. LifeTool, kompanija koja se bavi proizvodnjom inovativnog softvera i pomagala za ljude sa hendikepom, kao i „maliVeliki ljudi”, želi da doprinese otvaranju sveta kompjutera onima koji imaju mentalni ili fizički hendikep. Želja im je da se olakša integracija osoba sa posebnim potrebama. S tim ciljem, sprovode se istraživanja, razvija se specijalizovani softver, organizuju se treninzi i prodaje se i iznajmljuje kompjuterska oprema prilagođena osobama sa posebnim potrebama. Tim stručnjaka kombinuje znanja iz oblasti edukacije, psihologije i sociologije, a zatim se udružuje sa tehničkim, elektronskim i programerskim specijalistima i istraživačima Istraživačkog centra Austrije da bi se razvio što efikasniji softver. Značajne informacije se dobijaju svakodnevno od ljudi koji rade s osobama koje imaju smetnje u razvoju. LifeTool je razvio veći broj tipova softvera, od kojih ćemo pomenuti samo neke.

CatchMe je jednostavna vežba korišćenja miša. Mnoge različite opcije obezbeđuju dobar pregled monitora, kao i pristup pravom pokretu miša, korak po korak. Korisnik vežba kontrolisanje miša, a takođe se upoznaje i sa bojama, oblicima, slovima i brojevima. Glavni cilj je upoznavanje sa osnovnim komandama miša koje se primenjuju u Windows aplikacijama.

Pablo sadrži šest vežbi za bojenje i kopiranje sa rastućim stepenom teškoća. U prvoj vežbi potrebna je samo jedna tipka tastature. Vežbe od druge do četvrte zahtevaju upotrebu jedne ili dve tipke. Poslednje dve vežbe kreativnog bojenja mogu da se izvedu samo korišćenjem miša. Pablo paket sadrži 350 slika, različitih teškoća, a moguće je uneti i sopstvene skenirane fotografije.

Kon-Zen je trening program za koncentraciju i kognitivni razvoj, kroz korišćenje isključivo vizuelnih vežbi. Tri igre, Matching pairs, Quick fit i Flash figures, sadrže raznovrsne opcije individualnog setovanja. Tako postoji mogućnost različitih nivoa vežbe. Na početnom nivou treba upariti jednostavne geometrijske oblike, polukrugovi i kvadrati se koriste na naprednom nivou, a za eksperte su tu krugovi podeljeni na osam ili šesnaest segmenata. Sve vežbe mogu da se obavljaju i sa brojevima i slovima. Cilj je da se treniraju optičke veštine, pažnja, brzina, kao i kratkotrajna memorija.

Zašto se kompjuterski softver pokazao kao uspešan u razvoju dece sa posebnim potrebama? Kompjuterska tehnologija omogućuje interaktivne aplikacije, naspram jednodimenzionalnih vežbanki. Deca sa oduševljenjem prihvataju novi način učenja. Kroz igru, na deci interesantan i zabavan način, razvija se njihova percepcija i fina motorika. Uspostavlja se koordinacija pokreta sa usmerenom pažnjom na dešavanja na ekranu. Deca brže, lakše i na zanimljiv način usvajaju pojmove boja i oblika. Rezultati govore i da strpljivost potrebna za dolazak do završetka igre povećava dečju koncentraciju. Primetno su poboljšane percepcija i pažnja dece i za druge aktivnosti. Takođe, korišćenje kompjutera doprinelo je smanjenju suvišne energije kod hiperaktivne dece.

Rezultati koji se postižu primenom računarske tehnologije u radu s decom sa posebnim potrebama su značajni i ne smeju se zanemariti, već treba raditi na njihovom daljem razvoju. „MaliVeliki ljudi” su tu da nastave rad sa decom kroz „malu Veliku igru” i njeno usavršavanje, ali proširenje aktivnosti na više ustanova zahteva upotrebu većeg broja računara, kao i specijalnih računarskih sredstava.

Kao i svakom detetu, i deci ometenoj u razvoju potrebna je pažnja. Osim svih osnovnih, ta deca imaju i neke posebne potrebe, ali najmanje od svega im je potrebno naše sažaljenje, kako kaže Milena Bogdanović iz tima „maliVeliki ljudi” i dodaje da ta deca mogu svima nama da pokažu jedan čudesan svet – svet čistih emocija.

Tako i kompjuter i Internet osobama ometenim u razvoju, prvenstveno osobama sa fizičkim hendikepom, mogu da otvore prozor kroz koji će ugledati (novi) svet jer, kako piše Vic Sussman, „prvi put u životu, mnogi ljudi sa hendikepom mogu da osete da pripadaju negde – virtuelnoj zajednici u kojoj mogu biti poneseni dnevnim događajima, kao i u bilo kojoj drugoj zajednici”.

Sanja STOJANOVIĆ