Konami je konačno shvatio da se dosta novca može zaraditi i na drugi način sem pravljenjem naslova za automate i PS2 igara prilagođenih japanskom tržištu. Valjda su namirisali da će armija evropskih i američkih obožavalaca serijala Rainbow Six ostati razočarana poslednjim izdanjem i uočili „zjap” u koji se može uklopiti slična ali ipak drugačija igra na istu temu. Iskusni britanski razvojni tim Kuju je dobio zadatak da napravi novi hram koji bi trebalo da okupi otpadnike od Red Storm Entertainmenta.

Prvi utisak je pomalo razočaravajući. Upitaćete se da li je moguće da je jedan Konami sebi dozvolio pravljenje tako surovog plagijata da čak ni čuveni radijalni meni iz Raven Shielda nije mogao da bude izostavljen... Kao i svaki srpski igrač, odmah po startovanju krenućete u prvu misiju preskačući trening i doneti preuranjene kritičke sudove. Iako igra dobro izgleda, teško ćete preći prvu misiju. Možda je najbolje da se ipak vratite na (preskočeni) trening? A on je tek užasno težak i predstavlja podmisiju za sebe koja otključava sve ostale misije. Tokom treninga uvidećete da bi ovako nešto trebalo da probaju prave antiterorističke jedinice u okviru teoretske nastave. Kreće se sa praznim puškama, a završava putanjom metka na dva centimetra od slepoočnice taoca u glavu teroriste.

Dakle, The Regiment je napravljen na temeljima iste ideje koju su imali i tvorci serijala Rainbow Six. Igra je podeljena na četiri misije, koje su opet podeljene na po tri nivoa. U pitanju su ambasada Irana u Londonu, farma, londonski metro (tzv. Trafalgar tube) i britanski Parlament. U poziciji ste pripadnika specijalnih jedinica u okviru britanske vojske, popularnog SAS-a. Radijalni meni za izdavanje naredbi je i ovde prisutan kao i kod Rainbow Sixa, i to je najupadljivija sličnost. Ali, za razliku od uzora, ovde nema mukotrpnog iscrtavanja ili korigovanja već ponuđenih šema, i timovi ne čekaju jedni druge. Planovi su jasni, sa više slobode u kretanju, bez checkpointa. Princip je obaviti zadatak brže nego što se može i zamisliti jer će neko negde početi egzekuciju talaca, a onda morate sve ispočetka. Tu leži suštinska razlika: nije dovoljno samo odraditi zadato, već je potrebno i obaviti posao što pedantnije, što znači otkriti opasne tačke svakog nivoa i pronaći najefikasniji balans između brze i bezbedne egzekucije. Igra se na poene, izražene kroz procente i odgovarajući vojni čin (kaplar, narednik, poručnik i kapetan). Ukratko, da bi se otključao sledeći nivo, potrebno je 75% i sledstveni čin poručnika. Brzina je ključni faktor, a osim nje pozitivno se boduju i preciznost, kao i broj zarobljenih terorista. Negativne bodove donose izgubljeni taoci i saborci, kao i „overavanje” terorista, posebno ako se prethodno predaju, što se uvek dešava ako ih pogodite u šaku kojom drže oružje. Quicksave ne postoji, a Autosave podrazumeva uspešno obavljen zadatak. Verovatno se mnogima neće dopasti to što se oružje, saborci i oprema ne mogu birati, ali zadaci su takvi da bi to predstavljalo suvišno komplikovanje.

Tvorci projekta su veoma uspešno igrali na kartu realistične atmosfere, dajući snažan pečat ozbiljnosti. Pred svaku misiju ide uvodni video snimljen na odgovarajućoj lokaciji, u kojem penzionisani SAS-ovac Džon MekAliz prepričava događaj u prošlom vremenu, s teškim škotskim naglaskom. Jedan od tih događaja je sigurno realan – zaposedanje iranske ambasade u Londonu od strane terorista iz 1980. godine, a dotični Mek je lično sudelovao. Osim brzine obavljanja zadataka, prisutno je i konstantno insistiranje na tehnici double tapping, to jest dvostrukom pucanju u protivnike u cilju izbegavanja da neki od njih odglumi smrt. Još jedan detalj prenet iz obuke SAS-a.

AI saboraca je solidan. Tu i tamo će malo smetati pri prolasku, neka vrata će otškrinuti umesto da ih otvore, ali će dobro brinuti o sebi i uglavnom sjajno čistiti prostorije u koje uđu. Protivnici se pojavljuju skriptovano, ali u pravilnim vremenskim razmacima tako da neće čekati u zasedi ako dovoljno brzo stignete do određene lokacije. Taoci su najnepredvidljivija kategorija. Nekad će stajati mirno i slušati pokorno svaku komandu, nekad klečati i cmizdriti kao devojčice, a često će i panično trčati. Ovo poslednje kvari svaki plan jer ih obično „smakne” neko usput, pa morate da upotrebite smirujuću pesnicu (!) u najskorijem roku i onda, nakon stavljanja lisica, nastavite dalje. Najgluplji su kada se odvode na sigurno. Po pravilu se negde zaglave. Nažalost, ni patch koji je već izašao ne rešava ovaj problem.

The Regiment je prilično teška igra. Premda se jedna podmisija adekvatno odigra za dva do pet minuta, mala je verovatnoća da ćete proći bilo šta „iz prve”. Ponavljanje pokušaja radi nekoliko procenata više može da se otegne poprilično, pa samim tim i da zamori. Za zagrižene pored arkadnog postoji i simulacijski mod, gde nema nišanskog krstića ni ammo bara, a umesto sa trojicom krećete s jednim kolegom. Sve prema ukusu.

Dok je zvuk u igri izuzetno dobar (optimizovan je za Creative X-fi zvučne kartice), grafika je pomalo gruba. Unreal Engine 2 zaista dobro „šljaka” tako da će i slabije konfiguracije dobro poslužiti, ali teksture su prilično neispeglane, sa katastrofalnom detekcijom ivica. Teroristi koji je ranjen u drugoj prostoriji možete staviti lisice bez problema samo ako mu noge vire kroz vrata. Još apsurdnije deluje kada pesnicom naslažete tri taoca jednog u (ne preko) drugog pa im tri puta stavljate lisice. Uzgred, lisice se ne vide ni sa maksimalnim podešavanjima, samo po položaju ruku znate da su tu (ako u opštoj jurnjavi budete imali vremena da to primetite).

Igra bi lepše izgledala da se malo više radilo na njoj, ali ključni ciljevi tvoraca su postignuti. Ako je Rainbow Six bila akciona mozgalica, The Regiment je smislena akcija.

Marin NESTOROV