Američki pisac Hauard Filips Lavkraft i danas se smatra jednim od osnivača modernog horora. Iza sebe je ostavio veliki broj dela, ali i teoretske spise u kojima je izneo svoje viđenje toga kako strava u umetnosti treba da bude dočarana. Karakteristično za njega jeste stvaranje atmosfere neobjašnjivog užasa, predstavljanje čoveka koji se suočava sa nepoznatim silama tame što ga vremenom odvodi u ludilo, izazivanje paranoje u čitaocu tako da posle nekog vremena on počne da se osvrće oko sebe, strahujući od svakog šušnja. I upravo poredeći Lavkraftovu teoriju i spisateljsku praksu i ono što je Headfirst pokušao da uradi u svojoj igri inspirisanoj njegovim delom, moramo uputiti prvu pohvalu naslovu Call of Cthulhu: Dark Corners of the Earth. Naime, za razliku od većine horor igara u kojima tvorci pokušavaju da izgrade osećaj strave hordama groznih monstruma koji vas stalno napadaju ili odurnim scenama od kojih se grči stomak, ovde se strah izaziva na sasvim drugi način.

Već sama činjenica da od početka igre znate njen kraj uliva jezu u kosti. Naime, uvodna animacija prikazuje glavnog junaka u duševnoj bolnici. Potpuno očajan i skrhan, on izvršava samoubistvo obesivši se u svojoj ćeliji, a za njim ostaju samo beleške koje je pravio tokom godina. Igra se zatim vraća unazad da bi vam prikazala događaje koji su doveli do potpunog sloma u duši ovog detektiva, ali činjenica da znate da mu nema spasa baca sasvim novu senku na dešavanja u igri.

Nalazite se u ulozi Džeka Voltersa, privatnog detektiva, koji biva pozvan u veliku kuću koja je navodno dom kultista koji ugrožavaju živote okolnog stanovništva. Međutim, od samog početka Džek počinje da se susreće s neobjašnjivim stvarima i prizorima koji će mu lagano sve više pomućivati svest. Kao i u Lavkraftovim delima, neprijatelji s kojima se igrač sreće kroz igru nisu samo obični monstrumi s kojima je lako izaći na kraj, već mračne nepoznate sile i protivnici koji imaju natprirodnu snagu. Zbog toga ovo nije igra u kojoj ćete ići unaokolo i slagati zlotvore na kamare, već mnogo više avantura u kojoj idete okolo, istražujete mračne prostore, vijugave hodnike, srećete bizarne likove, šunjate se da biste izbegli prepreke i pokušavate da pobedite vlastiti strah.

Strah je sveprisutna stvar u ovoj igri i programeri su se svesrdno trudili da vam omoguće da se potpuno uživite u ono što vidite na ekranu. Naime, kada Džek počne da se susreće s neobjašnjivim i strašnim, možete bukvalno da osetite njegovo psihičko stanje. Otkucaji srca će se ubrzati i pojačati, ekran će se izvitoperiti ili zamutiti, a svemu još više doprinose i pojedine Džekove vizije ili halucinacije koje se mešaju sa stvarnim događajima (nekad i nagoveštavaju da samo što se nije desilo nešto strašno). Atmosfera jeste najjača strana ove igre. Tu su mračne lokacije, još mračniji likovi koje srećete, stalni zvci prigušenog jaukanja ili grebuckanja, neobične igre svetlosti i senke, a s vremena na vreme i zaista zastrašujući ili potresni prizori na koje ćete naletati. Iako u prvoj polovini igre uopšte nema borbi niti akcije u pravom smislu reči, tvorci su uspeli da održe tenziju gotovo sve vreme – nemojte se čuditi ukoliko iznenada shvatite da ste počeli da se osvrćete oko sebe ili da vam srce ubrzano lupa. Mnogima se ovakav način prikazivanja događaja neće svideti jer zaista mnogo toga ostaje nejasno – na primer, ponekad začujete ili vidite nešto zastrašujuće, ali onda dolazi do pomućenja svesti glavnog junaka i ekran se potpuno zamućuje ili on počinje da halucinira. Međutim, kao što smo pomenuli na početku, poenta i jeste izazivanje straha od nepoznatog, moćnog, ali nevidljivog, i u tome ova igra savršeno uspeva. Činjenica da na početku uopšte nemate oružje učiniće da se osetite još bespomoćnije, a čak ni kada u kasnijem delu igre dobijete mogućnost da se branite, stalni nedostatak municije učiniće da ova napetost ni za trenutak ne popusti. Zanimljiv je i način prikazivanja povreda. Naime, kada vam se desi nešto, biće povređen baš određeni deo tela. Na primer, ako padnete s veće visine, Džek će početi da hramlje na jednu nogu, a vid će mu biti zamućen od bola. Naravno, tokom igre ćete nalaziti i pakete za prvu pomoć, a bitno je upotrebiti ih u pravom trenutku da vas bol ne bi oterao preko granice ludila.

Igra nudi i veliki broj zagonetki, ali i one, kao uostalom i svi drugi elementi igre, zahtevaju od igrača da se potpuno udubi u priču. Naime, zaista morate pažljivo da pratite svaki razgovor, da čitate sve dokumente koje pronađete, pogotovo ako su u pitanju dnevnici likova ili knjige koje sadrže elemente pozadinske priče (takozvanog Ktulu mitosa). Rešenja su uglavnom jednostavna, ali samo ako očuvate koncentraciju i ne ispuštate niti storije iz ruku.

Call of Cthulhu je zaista neobična igra, umnogome jedinstvena na tržištu, pre svega zbog činjenice da se mnogo više oslanja na atmosferu nego na dešavanja kada je reč o izazivanju strave kod igrača. Jedina stvar koja pomalo kvari ovaj utisak jeste glas glavnog junaka koji sve vreme zvuči isto, ravno i nezainteresovano, potpuno u suprotnosti sa događajima i čujnim lupanjem srca. Međutim, sve ostalo je u potpunosti u skladu sa Lavkraftovom teorijom: „Prava neobična priča sadrži nešto više od zagonetnog ubistva, krvavih kostiju ili prilika obavijenih belim čaršavom i okovanih zvečećim lancima... Ona mora da bude prožeta izvesnom atmosferom neobjašnjivog užasa od kojeg staje dah i straha od spoljnih nepoznatih sila...”

Jovana ERČIĆ