Posle nekog vremena provedenog uz Hidden Stroke II, prosto ne može da vam ne proleti kroz glavu misao da je na temu WWII strategija stvarno sve već rečeno. Koliko će igrača, suočenih s nastavkom nezvanične ekspanzije za dve godine stari Sudden Strike II, imati makar trunku entuzijazma za još jednu podgrejanu obradu Drugog svetskog rata, sa jednim te istim jedinicama, i to serviranu kroz škripavi 2D engine? Samo najzagriženiji WWII fanatici, kojima uostalom ovo ostvarenje i jeste namenjeno. Ako ništa drugo, Hidden Stroke II prepoznaje svoj drugorazredni bargain-bin status, na šta ukazuje njegova skromna cena.

Svesni ciljne publike (grupacije kojoj verovatno i sami pripadaju, što jedino može da objasni ovoliku posvećenost), autori nisu traćili vreme na prezentaciju. Upotrebljena je minimalna količina grafičkih elemenata i menija kako bi se kampanje uopšte povezale u jedan celovit proizvod, a sav ostali eye-candy je zanemaren. Igra sadrži čak pet kampanja, po jednu za Nemce, Japance, Engleze, Amerikance i Ruse, čime su praktično pokrivene sve zaraćene strane (u igri se pojavljuju i vojske drugih nacija, ali samo u epizodnoj ulozi), kao i svi frontovi širom sveta, od Pacifika do Belgije. Kampanje ukupno imaju preko pedeset misija, što zajedno sa dodatnih 13 stand-alone operacija, multiplayer opcijama i editorom obećava sate beskompromisne strateške zabave.

Jasno je da Hidden Stroke II nije namenjen početnicima. Opšta težina misija odbiće sve osim uskog kruga hardkor igrača koji se naslađuju upravo ovakvim izazovima. Sami ciljevi tokom igranja su prilično generički i ne prevazilaze jednostavne ofanzivno-defanzivne varijacije. Izbor uključuje juriš na protivničke pozicije, odbranu strateški važnih tačaka i, naravno, velike bitke do istrebljenja. Tipovi mapa obuhvataju svakojake urbane i ruralne pejzaže. Činjenica da se delovi igre odvijaju širom Evrope, u severnoj Africi i po arhipelazima Pacifika znači da će barem raznovrsnost okruženja ublažiti monotoniju.

Vojni arsenal iz prvog dela proširen je sa dodatnih 40 kopnenih i 40 vazdušnih jedinica. Ukupan broj na ovaj način dostiže impresivnu cifru od 760 različitih jedinica (autentičnost se podrazumeva, mada je određeni stepen redundancije neizbežan – na kraju krajeva, kamion ostaje kamion). Neke od novih jedinica zaslužuju da budu pomenute, makar zbog njihove egzotičnosti: amfibijski tenkovi i mini-podmornice verovatno ni u samom ratu nisu doživeli širu upotrebu, ali je najzad i ovakva vojna ezoterija ovekovečena u nekom RTS-u pošto je sve ostalo već potrošeno.

Ostareli Sudden Strike engine ne podnosi najbolje ponovni izlazak na sunčevu svetlost, o čemu svedoče audio-vizuelni dometi koji su ispod svakog današnjeg standarda. Ostvarena je veća interaktivnost (drveće se sada ruši pod navalom oklopnih vozila, uvedeni su cevovodi i podzemni tuneli), ali po cenu nestabilnosti i ozbiljnih problema s pathfindingom.

Đorđe NAGULOV