Serijal Army Men, prepoznatljivu franšizu strategijskih igara s plastičnim vojnicima, čija je sudbina nakon bankrota kompanije 3DO bila neizvesna, od zaborava je spasao njujorški izdavač Global Star Software. Prva u nizu novih igara s Army Men licencom je Sarge’s War, pucačka igra s izvođenjem u trećem licu, kojom je novi izdavač definitivno raskrstio s RTS prošlošću serijala.

Zaplet igre ponavlja dobro poznatu priču o „one man army” heroju koji se nameračio na kompletnu protivničku armadu. U ulozi glavnog junoše našao se hrabri narednik Zelenih, više puta odlikovani operativac koji želi da osveti voljenog pukovnika, stradalog u zasedi kojom su Sivi vojnici ugrozili nastavak mirovnih pregovora. Budući da za cilj ima potpuno uništenje odmetnutih pripadnika suparničke vojske, narednika čeka težak zadatak: dvanaest velikih nivoa i nekoliko hiljada do zuba naoružanih vojnika koji ne štede municiju niti biraju sredstva da uspostave dominaciju na igralištima. Kao u svakoj ratnoj drami, scenario je ustalasan iznenadnim obrtima koji će, na samom kraju igre, baciti sasvim novo svetlo na pravi uzrok sukoba.

Akcija se odvija u okruženju tipičnom za Army Men igre: na peščanoj plaži, u kuhinji, hodnicima unutar zidova i drugim lokacijama koje su ukrašene karakterističnim pozadinskim detaljima koji igri daju komičan prizvuk (dečje igračke u pesku, posuđe u sudoperi, ljudski otpaci i slično). Tereni su linearni, prelaze se brzo i bez većih teškoća, a tek na poslednjem nivou postoji nekoliko napetijih, vremenski ograničenih misija koje će preznojiti i iskusnije igrače. Narednik će vremenom upotpuniti relativno skroman arsenal s početka igre najsavremenijim pešadijskim naoružanjem, od bombi, preko sačmare i snajperske puške, do bacača plamena. Na višim nivoima i protivnički vojnici postaju bolje opremljeni i otporniji na oštećenja, mogu da nastave da pucaju i kada ostanu bez glave ili noge, a pojavljuju se i odredi specijalaca koji mogu da postanu nevidljivi.

Dok pitka priča i autentična scenografija čine sasvim prihvatljivu osnovu za jednu laganu pucačinu, aljkava realizacija ostavila je Sarge’s War ispod granice proseka. Najviše nedostataka igra pokazuje u najvažnijim elementima – atmosferi igranja i upravljačkom sistemu. Kontrole su dobro mapirane (podrazumevani raspored tastera ne može se promeniti), ali je za privikavanje na komande za kretanje potrebno dosta živaca, budući da ne postoji mogućnost „slajdinga” – tasteri ’A’ i ’D’ služe za okretanje ulevo i udesno, pri čemu kamera uvek ostaje iza glavnog junaka, ne vodeći računa o poziciji neprijatelja. Pritiskom na desni taster miša narednik će nanišaniti u najbližeg protivnika i dobiće mogućnost kretanja postrance, s tim što metu ne može da promeni sve dok ne pusti i ponovo ne pritisne desni taster, što je veoma zamorno. Zbog toga nije moguće primeniti ni uobičajene taktike koje se koriste u FPS igrama, a i treba biti naročito pažljiv prilikom izbora naoružanja (bolju zaštitu pruža oružje sa širokim poljem dejstva, kao što su sačmara i bacač plamena). Još više problema zadaje neprecizan miš, koji pucanje iz oružja s optičkim nišanom pretvara u golu frustraciju, naročito pri većem stepenu uveličanja. Za preciznije gađanje neophodno je prebaciti kameru u režim prvog lica (taster ’F’), u kojem pak ne postoji mogućnost kretanja.

Mehanika igre se može porediti s osrednjim izdanjima od pre nekoliko godina. Kretanje uključuje samo osnovne manevre, uz neku vrstu primitivnog koluta unapred i dijagonalnog kretanja koje bi trebalo da pomogne prilikom prodora kroz dobro čuvane deonice. Izbegavanje protivničke vatre izvodi se čučanjem i skrivanjem iza objekata koji većinom nisu otporni na metke i pod pritiskom paljbe nestaju i pre nego što igrač sagleda svoju poziciju. Atmosferu srozavaju i krajnje monotone misije: svaki nivo ima niz gotovo identičnih zadataka – jedan primaran i nekoliko sekundarnih ciljeva koji se svode na eliminaciju ključnih vojnika, pronalaženje tempiranih bombi za miniranje teškog naoružanja i sakupljanje zastava i poverljivih dokumenata. U skoro svakoj misiji postoji i mitraljesko gnezdo za brzo „slaganje” protivnika koji u velikom broju naviru iz naizgled praznih hodnika. Težina igre se zasniva isključivo na rastućem broju i boljem naoružanju protivnika, koji trčkaraju po terenu poput obezglavljenih pilića, ne pokazujući ni blagi nagoveštaj inteligencije.

Grafika i zvuk su ispod proseka za današnja shvatanja (naivan crtež, osrednje teksture, bledi svetlosni trikovi i dosadni zvučni efekti), a prisutni su i brojni neprijatni bagovi – senke protivnika se naziru kroz zidove, pojavljuju se „lebdeći” objekti, a pri svakoj većoj eksploziji dolazi do drastičnog usporenja. Lepe animacione sekvence, kao jedini kvalitetan detalj, ni izbliza ne mogu da nadoknade nemaštovito audio-vizuelno okruženje. U PC verziji igre ne postoji ni režim za više igrača, koji je možda mogao da bude slamka spasa za ovu, u celini gledano, potpuno promašenu igru.

Gradimir JOKSIMOVIĆ