Više niko ne želi da putuje svemirom ili da bude dragon slayer

Život je, bez obzira na uspone, padove, povremena iznenađenja i seks, prilično monotona pojava. Kolaž rada, hleba i igara ne može vas beskonačno zadovoljavati. Jednog trenutka ćete postati svesni obima opcija koje ćete imati do kraja života, kao i apsolutne izvesnosti njegovog budućeg toka. Šta uraditi da se malo razmrdate, a da se to ne svede na sklekove?

Ništa, naravno. Fundamentalna ograničenost ljudske jedinke pre ili kasnije će napustiti eterične snove i utehu potražiti u sticanju. Iluziju da se u njegovom životu, sem pabirčenja, dešava još nešto čoveku će pružiti stara dobra neizvesnost. Neizvesnost, pomešana sa dozom straha i kašičicom težnji jedini je pseudo-recept protiv stagnacije: za nekoga to predstavlja šansu da će mu ujak iz inostranstva umreti i ostaviti pare i nekretnine; za drugoga je to nada da neće dobiti rak pre šezdesete godine; za trećeg da će naći posao u kojem će zarađivati više od 150 evra; za četvrtog je ideja da se pojavi u „Magacioneru” i stigne do dvanaestog pitanja, za petog je daleki san da će se polno sjediniti sa neostvarenom srednjoškolskom ljubavi... U većini slučajeva, želje, čestitke i pozdravi humanoida svode se na kvantitet, na potrebu da se ima više stvari, da im bude toplo i da budu siti, uz poželjnu i povremenu stimulaciju sluzokože i žlezda, koja će dati malo šlagvorta. Više niko ne želi da putuje svemirom ili da bude dragon slayer.

Koliko li su mučni i prazni životi ljudi koji se ne igraju? Koliko je ograničena egzistencija naroda koji živi od danas do sutra, bez povremenih virtuelnih ekskurzija u nepoznato? Bez preterivanja mogu da kažem da su pravi igrači, bez obzira na sve mane tog hobija, blagosloveni. Životna tupost nas ne dotiče lako: potrebno je zaista mnogo kolotečine da bi ona prevagnula nad avanturom. Mi smo relativno bezbedni. A šta ćemo sa ostalima? Kako pomoći čovečanstvu koje lagano tone u demenciju i užas? Kako rešiti nagomilane probleme sveta običnih ljudi, koji svakim danom postaje sve pokvareniji, dosadniji i gluplji? To me ne bi uopšte doticalo da živim u nekoj enklavi istomišljenika i da nemam dodira sa pukom, ali pošto to nije slučaj, rešio sam da malo razmislim o opcijama, osvrćući se na uzroke i posledice.

Kao što je poznato, evidentne posledice intenzivne borbe za život u relativno udobnom okruženju XXI veka jesu globalno kvarenje ljudskog materijala, nestajanje kvaliteta u ponašanju, gubljenje vere u Boga i prepuštanje strastima. Ljudi se često razgneve na vladajuću elitu, nesvesni toga da su njihovi političari, direktori ili ajatolasi ogledalo u kojem se reflektuje njihov pad. Sticajem nesrećnih okolnosti, upravo je Srbija idealno ogledno dobro koje takvu tezu potkrepljuje. Nemojte mi reći da vam pri skupštinskim prenosima nisu pale na pamet crne osvetničke misli? Veseli ispadi seljačkih gegula/ministara, superprostakluk i korumpiranost koja postaje model za ravnanje meni već toliko smetaju da ni bekstvo u sajberspejs ne može da me opere. Da postanem terorista, ne mogu i neću: lokalno delovanje, pisma-bombe i snajperske puške ionako ne bi ništa izmenile. Potrebno je nešto efikasnije.

Lek za američku arogantnost, srpsku glupost i englesku pokvarenost odavno je izmišljen. Dr Albert Ajnštajn i dr Robert Openhajmer su smislili divnu atomsku terapiju koja bi mogla vatrom da očisti čovečanstvo. To je, nažalost ili na sreću, jedini efikasni lek. Opšta nuklearna kataklizma legla bi kao melem na ranu svakom ko još veruje da svet može biti bolji. Loši bi isparili, ostalo bi samo seme koje je Proviđenje sačuvalo od nestajanja u bljesku. Oni koji bi ostali bili bi prinuđeni na neverovatne napore u cilju preživljavanja: na prisilno jedinstvo zarad zajedničkog opstanka, na menjanje malih sebičnih svesti u korist komune bez koje nema života. Sve bi bilo lepo, čisto i iskreno, bez laži, prevare, berzi, virmana, odbora i slobode štampe. Spaljeno nebo bila bi samo forma, okvir za individualno spasenje i nuspojava koja bi vremenom nestala.

Naravno, još jedna dobra strana delimične nuklearne kataklizme bila bi mogućnost da zaista postanete heroj. Ako ste se pravedno borili u Krajini i izgubili je krivicom megakvarne elite (i dobili label koljača od strane gay internacionale, žena u crnom i ostale gamadi), sada biste imali šansu da pokažete svoj kvalitet, kao mladi kapetan Gondora. Pravi Fallout Live u kojem biste mogli da budete ono što zaista jeste: ekstremno pravedni, misteriozni stranac koji bi ispravljao krivu Drinu širom sprženo-očišćene planete. Sa plazma puškom u ruci, vučjakom uz nogu, ruksakom na leđima i tabletama protiv radijacije.

To bi zaista bio život.

Miodrag „Omega Man” KUZMANOVIĆ