Već duže vreme je evidentno da da su odnosi između vodećih proizvođača zabavnog softvera, sem standardno-konkurenskih, dopunjeni solidnom dozom konspiracije, špijunaže i drugih zakulisnih radnji. Kako inače objasniti povremene „bejbi-bumove” u okviru pojednih žanrova, kada se u relativno kratkom vremenskom razmaku pojavi gomila tematski vrlo specifičnih igara, u kojima se prethodnih godina značajno oskudevalo. Svež primer koji potkrepljuje datu konstataciju je sukcesivna pojava pet simulacija letenja Drugog svetskog rata (European Air War, Combat Flight simulator, WW2 Fighters, Luftwaffe Commander, Fighter Squadron) koje su pre toga bile ultradeficitarne. Junaci naše priče, uz treći naslov koji usled ratne smutnje nije nikad stigao u SRJ (Starsiege, koga ne treba mešati sa Starsiege: Tribes) dosledno slede ovaj volšebni trend: budući da još od davne premijere MechWarrior: Mercenariesa nije bilo prave igre sa giganskim robotima u glavnoj ulozi (ako izuzmemo „ne baš tako sjajni” Heavy Gear i stupidni Cyberstrike 2), gotovo istovremena pojava trojice predstavnika predstavlja prijatno osveženje.

Inspiracija i licenca za sve igre sa prefiksom Mech nađene su u popularnoj stonoj igri sa tablom i kockicama, čiji se obožavaoci kunu da je neuporedivo zabavnija i dinamičnija od AD&D pandana (tamnice i zmajevi). Svet MechWarriora je odavno prestao da bude samo jedna u nizu fikcija na ludom zapadu, već je prerastao u pravi fenomen sa pripadajućom dozom fan--klubova, romana i živopisnih igračaka (kruna svega će verovatno biti film). Sa druge strane, „Activisionov” Heavy Gear univerzum još nije stigao da definiše ništa više od osnovnih postulata i okvirne priče i sa te strane ne može da računa ni na kakvu dozu poklonika koju bi igru kupili po inerciji (paradoksalno, ali je upravo „Activision” bio vlasnik „Fasine” Mechwarrior licence koju su nedavno preuzeli „Microprose” i „Hasbro Interactive”). Takođe, na ruku im ne ide ni činjenica da je originalni Heavy Gear bio apsolutno prosečna, na momente i izrazito loša igra, koja je u sećanju ostala kao bledi pokušaj da se poklonicima oklopnih walkera na brzinu uzme koji dinar. Jedino što je „Activision” mogao da uradi jeste da u razvoju sledeće igre iz dotičnog serijala bude natprosečno pažljiv, inventivan i da apsolutno ništa ne prepusti slučaju. U tome je uspeo i preko očekivanja.

Fabula MechWarriora 3 tematski se nastavlja na dešavanja obrađenja u Mech Commanderu: nedugo posle invazije na Port Artur, vodeće kuće Unutrašnje Sfere (Inner Sphere) ujedinjene u anti-klanovski Starleague front su svoju ofanzivu koncentrisale na preostala uporišta klana Smoke Jaguar, od kojih je posle ogorčenih borbi preostala samo planeta Tranquility. Pre početka opšteg napada na poslednji bastion otpora, odlučeno je da se neprijatelj oslabi sprovođenjem komandoske operacije ograničenog obima koja, nažalost, od početka kreće naopako uništenjem većeg broja dropshipova sa operativcima. Srećno je pristalo samo vaše plovilo, pa ste silom prilika, vi postali odgovorni za uspeh operacije u celini.

Heavy Gear 2 poseduje donekle sličnu podlogu koja podrazumeva da imate pojma o dešavanjima iz prvog dela igre: posle uspešnog rata za nezavisnost od Zemlje, oslobodilački savez sa Terra Nove je krenuo u lagano rastakanje. Zemlja, naravno, nije zaboravila sramni poraz koji joj je nanet od strane bivših kolonija i odlučuje da krene u novu ofanzivu. Pre otpočinjanja frontalnog napada, zemaljske snage pokreću terorističku kampanju sa namerom da se „prekomorski” neprijatelj oslabi. Jedan od ciljeva je odmah ostvaren: antimaterijska bomba, prokrijumčarena na Terru Novu je u potpunosti uništila veliki grad Peace River sa stanovnicima i infrastrukturom. Vojna komanda Alijanse odmah pokreće (takođe komadosku) operaciju, koja ima za cilj da otkrije buduće mete kojima preti istovetna sudbina i uništi skrivene baze sa teroristima sa Zemlje. Put će ih odvesti na granični svet Caprice...

Zapleti su, da tako kažemo, podjednako zanimljivi. To isto se ne bi moglo reći za kvalitet kampanja, jer sistem od 20 ne tako maštovitih misija MechWarriora 3 ipak nije dostojan ostalih (superkvalitetnih) atributa igre: vaši zadaci na Tranquilitiju će se bez izuzetka svesti na „search & destroy” operacije koje posle izvesnog vremena počinju da deluju pomalo monotono. Ne radi se o tome da su misije dosadne, jer ultrauzbudljive akcije i lepe grafike nijednog trenutka neće nedostajati: stvar je prosto u odsustvu komplikovanije šeme struktuiranosti misija i manjku raznovrsnosti u njihovom odrađivanju. Na drugoj strani, Heavy Gear 2 upravo tu pokazuje svoju realnu snagu. Raznovrsnost zadataka je ukalupljena u odlično režirani zaplet, koji ne pati od sindroma „bekstva od nadmoćnijeg neprijatelja i uništavanja svega što stoji na putu povlačenja”. Rešavajući akciono-taktičke rebuse u okviru igre imaćete dovoljno prilike za najraznovrsnije načine nanošenja štete neprijatelju: bilo da se radi o timskom frontalnom napadu, solo-špijunaži naprijateljskih instalacija, munjevitim diverzijama ili odbrani baze, konvoja ili pozicije. Obe igre bogate su (blagodareći linearnosti misija) brojnim „scripted” sekvencama koje će vam često usred bitke postaviti nove i iznenadne zadatke i prioritete.

Tehnički i grafički, MechWarrior 3 i Heavy Gear 2 postavljaju potpuno nove standarde za vizuelnu dopadljivost. Oba endžina su izvedena upravo maestralno i donose puno opravdanje za investiranje u nadogradnju računara novim procesorom i 3D akceleratorom najnovije generacije (obe, naravno, bezuslovno zahtevaju Direct 3D kombatibilnu grafičku karticu, dok Heavy Gear 2 zahteva i posedovanje 64 MB RAM-a). Ako uporedimo dva osnovna grafička segmenta (teren i objekte) dolazimo do izjednačenog rezultata: protagonisti MechWarriora 3 su urađeni na način od koga zastaje dah: gigantski dvonošci se kreću, trče, padaju manevrišu na način kakav do sada nije viđen. Nalik na skeletalno animirane karaktere iz Half-Lifea, svaki Mech poseduje nekoliko osovina koje dinamički reaguju na svaki spoljni podsticaj (prilagođavanje vrsti i konfiguraciji terena, amortizovanje šasije pri doskoku, reakcija na vatru i otpadanje delova pri „crtical” pogocima, trzanje unazad pri korišćenju topovske municije velikog kalibra...). Dodajte tome i specifičnosti koje krase svaki pojedini model (teži Mech je stabilniji, a lakšima je potrebno manje Jump-jetsa i mogu dalje da skaču) i dobićete nešto što se mirne duše može nazvati poezijom animacije. Heavy gear 2 je na tom planu pomalo pojednostavljen (uzevši u obzir da su Geari srazmerno manji od Mechova i da su svi modeli sličnih gabarita). Trend simplifikacije se naročito vidi pri sukobu sa protivničkim Gearima, kada nećete imati potrebu da posebno nišanite u određeni deo tela zarad neutralisanja pojedinih sistema (što je kod Mechwarriora imperativ: uvek se treba truditi da protivničkom Mechu odvalite nogu ili ekstermitete koje nose naoružanje).

Heavy Gear 2 zato poseduje lepše urađeni teren. U odnosu na prelepe, mada pomalo jalove predele iz Mechwarriora 3, ovde se nećete moći načuditi veštini programera da nešto onako lepo može da radi na standardnom PC računaru. Već u prvoj misiji, probijanje kroz šumovitu močvaru za vreme oluje (uz najrealniju kišu i perfektnu grmljavinu), staviće vam do znanja šta vas očekuje u daljem toku igre. Najrealnije drveće koje smo imali prilike da vidimo, različiti efekti doba dana na istom terenu, prelepo prelivanje boja (naročito na zalasku sunca) i umetničke teksture su ključne reči i prava nagrada za oči.

Iako će te u oba slučaja preuzeti komandu nad približnim varijantama ofanzivnih metalnih mašina, „gameplay” komponente, iterfejs i sama suština igranja se u dovoljnoj meri razlikuju da bi moglo biti reči o dva različita koncepta igre. Prvo i osnovno, MechWarrior 3 u mnogo većoj meri podseća na simulaciju, dok je Heavy Gear 2, iako u dovoljnoj meri kompleksan, ipak poseduje više čisto akcionih elemenata. Spisak komandi u MechWarrioru, sa dvadesetak bitnih tastera, složenijim sistemom upotrebe naoružanja i nišanjenja, i potrebe za detaljnom kastomizacijom oružja i opreme sugeriše pomalo ozbiljniji pristup. Pre početka svake misije neophodno je da detaljno projektujete „payload” koji ćete poneti u akciju, obratite pažnju na koje delove „tela” stavljate određeno naoružanje (ako, recimo, na jednu ruku postavite četiri lasera, a na drugu hladnjake, pri eventualnom oštećenju ostajete ili bez naoružanja, ili sa Mechom koji je zbog zagrevanja neupotrebljiv). Dalje, pravićete kompromise sa vrstom i tipom oklopa, motora i vrstom unutrašnje strukture (standardna, ili „endo-steel”, koja vam Mech čini lakšim, ali vam uzima veći broj tačaka na koje možete kačiti naoružanje). Hlađenje je takođe veoma značajno, jer vam svako ispaljivanje privremeno podiže temperaturu, što može uzrokovati otkazom pojedinih komponenti ili eksplozijom municije (hlađenje zavisi i od terena: stojeći u vodi ili na snegu, možete da ostvarite veću brzinu paljbe bez bojazni od pregrevanja). Uopšte, sve izgleda kao fino doterivanje trkačkog bolida. Heavy Gear 2, iako poseduje veći izbor naoružanja, ipak ne stvara tako dobar osećaj: oružje je u suštini slično (razne vrste topova i projektila se kozmetički gotovo uopšte ne razlikuju, a ni paljba ne ostvaruje onako masne i sočne efekte kao gruvanje iz Mechova); ne postoji nijedno oružje koje je u dovoljnoj meri dominantno da protivnika može trenutno da onesposobi (kao AC-20 iz MechWarriora 3); sistem konfigurisanja teškaša nije ni izbliza onako detaljan. Takođe, za svaku misiju posedujete određeni limit kvaliteta (threat level) koji određuje kakav i na koji način opremeljen Gear možete poneti u akciju (kod MechWarriora 3 to nije slučaj).

Heavy Gear 2 više podseća na umešno usložnjeni shooter, kome ide u prilog mnogo veća brzina odvijanja radnje, koja ponekad zna da preraste u (vrlo zabavnu) konfuznu makljažu. Da bi konfuziju sprečili, posedujete izuzetno dobro urađen sistem za komandovanje i manipulaciju kolegama (koji je kod MechWarriora 3 ogoljen do koske), nalik na onaj koji je krasio savršeni Battlezone. U obe igre, wingmani su ličnosti za sebe, s tim da su oni iz Geara face čiji psihološki profil značajno utiče na igru (i koji u toku misije mogu da poginu, za razliku od kolega Mechwarriora koji se uvek bezbedno edžektuju). AI rutina zaslužuje najveće pohvale: po prvi put, imaćete utisak da vaše kolege zaista nečemu služe.

Ovaj meč u superteškoj kategoriji nema pobednika. U stvari, pobednički pojas možemo mirne duše da im podelimo - za obe igre važi apsolutna i bezrezervna preporuka.

Miodrag KUZMANOVIĆ