Prošlogodišnji hit u žanru strateško-upravljačkih simulacija dobio je naslednika. Imperialism 2 spada u standardnu kategoriju nastavaka (nalik na Heroes of Might & Magic 3) koji pre svega stavljaju akcenat na „fejslift” i polituru prethodnika, bez ključnih izmena koncepcije i načina igre. Izvesno pojednostavljivanje relativno komplikovane šeme snalaženja i kontrole koje je karakterisalo Imperialism ipak je prisutno, sve u cilju pridobijanja manje iskusne, ali strateško-upravljački orientisane publike.

Bez obzira na izbor mape (realna ili random) igru počinjete na pragu XVI veka kao „ekselencija” jedne od velikih sila tadašnje Evrope. Cilj zvuči veoma jednostavno: osvojiti pola starog kontinenta, koristeći kombinaciju mirno-nasilnih metoda, trgovine i osvajanja, špijuniranja i istraživanja (savet guvernera više ne postoji). Ostajući u granicama vašeg feuda, gde su resursi bitno ograničeni, nećete imati nikakvog uspeha. Ključ za pobedu je vrli Novi svet, odnosno, neotkrivena Amerika čije se teritorije mogu i moraju kolonizovati. Za razliku od Imperialisma, ovde je politika „ekspanzije po svaku cenu” mnogo bitnija za opstanak i napredak. S tim u vezi je i prilično simpatičan političko-diplomatski model, koji nudi bitno drugačije opcije i mogućnosti pri kontaktu sa velikim silama u komšiluku u odnosu na varvarske narode u Americi (buduću koloniju napadate bez objave rata, možete je bezobzirno eksploatisati, dok sa konkurentskim monarhijama morate pažljivo balansirati na tankoj žici diplomatije, saradnje i sporazumevanja).

Istraživanje novih tehnologija, iako znatno unapređeno u odnosu na prethodni nastavak, ipak kaska za konceptom iz Civilizacije 2: bez obzira na korisne inovacije, nekako manjka malo veća složenost „tehnološkog drveta”, kao i epski osećaj i bonusi koje donose svetska čuda i slični radikalno-evolutivni koraci u razvoju. Borbena komponenta, odnosno primena nove ratne tehnike i nadogradnja stare najbolji su motiv za davanje prioriteta nauci, jer se golom silom u kratkom roku može postići više nego diplomatijom.

Vizuelno gledano, Imperialism 2 deluje znatno ispeglanije nego „kec”: prelepa grafika u visokoj rezoluciji (800*600), sa ikonama, interfejsom i celokupnim izgledom urađenim u baroknom maniru svakako je u skladu sa aktuelnim trendom. Uporedo sa takvim napretkom, komandni interfejs je umešno pojednostavljen, neke stvari i radnje moguće je izvesti bez zamornog žongliranja kroz gomilu ekrana, a većina ključnih vesti i obaveštenja vam u sažetoj formi biva automatski dostavljana posle svakog odigranog kruga (ne morate kopati po „virtuelnim” novinama kao ranije). Transport trupa i resursa, kao i skladištenje dobara sledi opšti trend intutivne simplifikacije: nema više nepotrebnog mikromenadžmenta i pojedinačnog izdavanja špediterskih naređenja, već se sve odvija automatski; skladišta ne morate posebno da gradite, a njihovu ulogu preuzimaju putevi koji vode do glavnog grada; kapacitet transportne mreže više ne predstavlja usko grlo, a resursi slobodno i automatski „kolaju” putno-pružno-pomorskom mrežom koju ste izgradili (jedino što u vezi transporta morima morate definisati određeni broj brodova koji će služiti za trgovinu - ostali mogu da istražuju, patroliraju, ili ih možete koristiti za potrebe invazije na protivničku obalu).

Kao i ranije, diplomatija je veoma bitan segment ukupnog doživljaja, i kao takva neophodna za bilo kakav veći uspeh u igri (po tome znatno nadmašuje jednostavne pregovore iz Civilization 2, pa i one iz Alpha Centauri). Sarađujući sa carskim kolegama i indijanskim poglavicama, imaćete priliku da uspostavljate trgovinska predstavništva, ambasade, da nudite pakt o nenapadanju ili alijansu, pa i da uspostavljate složene trgovinske aranžmane koji uključuju popuste pri razmeni robe, da stičete i gubite status najpovlašćenije nacije u trgovinskoj razmeni (zvuči poznato?) i slično.

Budući da je na tržište izbačen pre dva manje-više oficijalna nastavka Civilizaction 2 (Test of Time i Call to Power), Imperialism 2 ima sve šanse da preuzme dobar deo upravljačko simulacionog kolača u predstojećem periodu. Alpha Centauri, iako objektivno bolji, ipak mu nije konkurencija zbog suštinski različitog „feelinga” i koncepcije, pa i tačke u vremenu od koje počinje izgradnja imperije. Na vama je da izaberete između dve staze: „ponovnog preživljavanja istorije”, ili izleta na susednu zvezdu i uspona do transcendencije. Možda je najbolje da krenete duž obe?

Miodrag KUZMANOVIĆ