Četvrti put po redu „Bethesda Softworks” izlazi na tržište sa igrom koja pripada ciklusu The Elder Scrolls. Posle dva epska FRP-a, Arene i Daggerfalla i jedne „legende” (Battlespire), na red je došla prva igra iz avanturističke serije po imenu Redguard. Ovoga puta ideja vodilja bila je da se napravi igra koja će u sebi imati osnovna obeležja The Elder Scrolls serijala, ali koja bi svojim karakteristikama trebalo pre svega da privuče igrače klasičnih avantura. Njen razvoj započeo je odmah po objavljivanju Daggerfalla, a onda je kao grom iz vedra neba Tomb Raider napravio revoluciju u korišćenju treće dimenzije kod kompjuterskih igara. Videvši šta se događa, autorski tim je tada radikalno izmenio koncept Redguarda. Pokazalo se to kao pravi potez, jer već sada sa sigurnošću možemo reći da će ova igra, kada se na kraju godine budu svodili računi, biti jedna od najboljih u svom žanru.

Nakon desetogodišnjeg izgnanstva zbog ubistva rođenog zeta, Sajrus, nekadašnji pirat i plaćenik, vraća se na svoje rodno ostrvo posle saznanja da je njegova sestra Izara nestala bez traga pre više od tri meseca. Ali posledice građanskog rata, koji se u međuvremenu proširio na dobar deo Tamriela, uticale su i na život na ostrvu - nekada živopisni lučki gradić Stros M’kai potpao je pod vojnu upravu, a njegovi malobrojni stanovnici žive u stalnom strahu od postupaka beskrupuloznog guvernera Riktona. Traganje za sestrom dovešće Sajrusa u situaciju da Riktonu stane na žulj, što će prouzrokovati lavinu neočekivanih događaja.

Jedina nit koja Redguard spaja sa ostalim The Elder Scrolls igrama jeste okruženje u koje je on smešten, tj. zemlja Tamriel i njena mitologija. U svakom drugom pogledu igra predstavlja diskontinuitet u odnosu na svoje prethodnike. Redguard je jedinstveno „new age” multižanrovsko ostvarenje koje na najbolji način kombinuje klasičnu avanturu, logičku igru i akcionu igru tipa Tomb Raider. Komplikovani zaplet, za koji su zaslužne političke intrige na najvišem državnom nivou, tajne organizacije i udruženja, nerazjašnjena kidnapovanja i ubistva, zadovoljiće svakog avanturistu; „logičari” će naći sebe u rešavanju astronomskih zagonetki i otkrivanju načina za pokretanje mašina davno nestale civilizacije patuljaka, a oni koji vole akciju, uživaće u scenama mačevanja, skakanja sa konopca na konopac u Tarzanovom stilu i sličnim vratolomijama koje su do sada bile rezervisane samo za gospođicu Kroft. Dakle, za svakoga po nešto. U tom smislu nameće se poređenje sa King’s Questom 8, s obzirom da je ta igra najsličnija Redguardu. Po tom pitanju bićemo kratki i jasni: Redguard je za klasu ušio „Sierrinu” uzdanicu.

Grafika u 3dfx varijanti lepša je od one kod Heretica 2, što upućuje na zaključak da je korišćeni 3D engine najmanje istog kvaliteta, ako ne i bolji od Quakeovog. Bukvalno ne postoji ni jedan objekat koji nije urađen u tri dimenzije. Svaki listić na žbunu ili drvetu, galeb u letu ili ajkula čije leđno peraje viri iz morske vode, vide se kao 3D objekti, a to je ogroman napredak od Tomb Raidera. Jedino je nebeski svod ostao dvodimenzionalan, ali je on po svojoj lepoti približno jednak Unrealovom. Čini se prosto da je čitav jedan svet snimljen kamerom, digitalizovan i potom spakovan na dva kompakt diska.

Ni ostale tehnikalije nisu ništa slabije. Muzika je odlična, no njeno trajanje, nažalost, iznosi svega petnaestak minuta, pa posle izvesnog vremena postaje dosadno slušati je u krug. Međuanimacija ima malo, ali je zato intro u dužini od skoro 200 MB, priča za sebe. Bitno je pomenuti još dve „sitnice” koje život znače za onoga ko se ozbiljno lati igranja ove avanture. Prethodne The Elder Scrolls igre bile su poznate po maratonskom učitavanju pozicija koje je umelo da potraje i po nekoliko minuta. Na mašini na kojoj je buđenje Battlespirea trajalo „letnji dan do podne”, Redguard se učitava bezmalo za nekoliko sekundi, što je osobina koju treba posebno pohvaliti. Takođe, po prvi put „Bethesda” neće biti primorana da „navrat-nanos” objavljuje „patch” fajl koji treba da anulira gomilu bagova u njenoj novoj igri - Redguard je potpuno očišćen od programskog smeća i radi savršeno.

Ipak, ovoj avanturi nedostaju dve stvari: podrška za Direct3D akceleraciju i podrška za miša. Što se tiče ovog prvog, čini se da „Bethesda” neprestano kaska za konkurentskim firmama po pitanju implementacije aktuelnih grafičkih standarda u svoje igre. Kao što se zna, Daggerfall je radio u niskoj rezoluciji u vreme kada je SVGA grafika bila normalna pojava, Battlespire je ispravio ovu krupnu manu, ali zato nije znao šta su to 3D kartice, a Redguard sada isključivo podržava 3dfx standard. Ovo će opravdano razljutiti vlasnike onih kartica koje su bazirane na odličnim čipovima čija je jedina mana to što nisu Voodoo (npr. Riva TNT). Izostanak podrške za miša nije veliki propust, ali pošto u ovoj igri ima puno manipulisanja predmetima i razgovaranja sa drugim likovima, upotreba miša bi ubrzala, a time i olakšala izvođenje velikog broja radnji. Tu i tamo mogu se primetiti i manji problemi sa teksturama (kamera ume da prođe kroz zid), ali se takve pojave dešavaju vrlo retko.

Nema sumnje da je Redguard najbolja „Bethesdina” igra do sada. Programeri firme uspeli su da posle nekoliko prosečnih igara konačno naprave vrhunsko ostvarenje, pravi hit koji će, po svemu sudeći, biti prekretnica za čitav The Elder Scrolls ciklus. Nadamo se da će treća igra iz FRP serijala, The Elder Scrolls: Morrowind, koja će se pojaviti do kraja ove godine, opravdati ovu tvrdnju, te da Redguard neće ostati usamljeni primer vanserijskog proizvoda u moru „Bethesdine” osrednjosti.

Slobodan MACEDONIĆ