Izrada helikopterskih simulatora je, iz dva razloga, prilično nezahvalan posao. Prvo, ne postoji dovoljan broj komercijalno-zvučnih modela koji bi opravdali i isplatili usko orientisani trud oko razvoja igre. Drugo, tržišna dominacija klasika-međaša tipa Team Apache i Longbow 2 ostavlja malo prostora da se nešto radikalno novo kaže na tu temu. Zaista treba imati hrabrosti da se u takvom odnosu snaga krene sa svojim adutom.

„Razorworks” je izgleda ima. Jezgro dotičnog tima čine prebezi iz „Digital Integrationa”, britanske firme koja je ušla u istoriju kao tvorac prve borbene simulacije za kućne kompjutere (Fighter Pilota na ZX Spectrumu, uz koga je autor texta proveo zanimljivu zimu 1984/1985). Dotična gospoda svakako imaju kredibilitet potreban za uletanje u avanturu zvanu Apache Havoc (po njihovim rečima, prva totalna „dubl” simulacija dva najznačajnija „gunshipa” sa kraja XX veka, koja po ceni jednog nudi dva potpuno različita borbeno-zabavna doživljaja).

AH-64D Apache Longbow i MIL Mi-28N Havoc B zaista jesu ponos i uzdanica svojih matičnih armija (bez obzira što Havoc, zbog nedostatka sredstava u ruskoj vojsci još uvek čeka početak masovne proizvodnje). Koncepcijska namena im je istovetna (razbijanje tenkova i vatrena podrška kopnenim trupama), a po borbenim karakteristikama su taman toliko različiti da ovakvo, makar i virtuelno sučeljavanje dobije prizvuk zanimljive avanture.

Bez obzira što su autori igre Britanci, zapleti i ideološka potka u sve tri kampanje dosledno slede trend podilaženja velikom bratu preko bare: u „kubanskoj krizi” ćete moći da birate između demokratske okupacije ostrva (leteći u Apaču), ili terorističkog otpora invaziji u ulozi tamnnoputog pilota u ruskom helikopteru; u „opijumskom ratu”, između kineske okupacije tromeđe Burme, Laosa i Tajlanda sa ciljem uništenja plantaža koke, ili odbrane suvereniteta dotičnih banana-republika; a u „Kaspijskom crnom zlatu”, između ruskog pokušaja preuzimanja kontrole nad naftovodom u Gruziji, ili herojskom otporu istom u režiji male NATO jedinice iz baze u Turskoj. Stil i intonacija nekih stvari se, nažalost, jako teško menjaju.

Pre upuštanja u igranje, bilo bi najbolje da, u okviru glavnog menija najpre odaberete demonstraciju: ‘em će vas fantastična grafika oboriti s nogu, ‘em ćete vrlo efikasno spoznati granice i pravu snagu vašeg digitalnog bojlera. Apache-Havoc maestralno izgleda, ali će ga resursna cena sasvim sigurno odbiti od najvećeg dela igračke populacije (tek sa 128 MB RAM-a nema swapovanja HD-a). No, cena grafičke dorađenosti je realno opravdana, posebno zbog doktrinarno-upotrebljive morfologije terena: detaljni 3D engine posebno je prilagođen brzim preletima na maloj visini, a terenske neravnine (brda, kotline, isušena rečna korita, drveće...) nude realnu mogućnost za upotrebu helikoptera po pravilu službe (helikopterske zasede, lebdenje iza zaklona, iznenadni prepadi, skrivanje u radarskoj senci mnogobrojnih prepreka...).

Nažalost, takva „hide & seek” kombinatorika će vam biti više nego potrebna, pošto ćete u akciju redovno ići potpuno sami. Prosto je neverovatno, ali igra ne nudi nikakvu mogućnost grupnog letenja, wingmani ne postoje, a zahtevi za vatrenu podršku kopnenih trupa potpuno su izostali (obični pozivi za artiljerijski napad, viđeni još u Comancheu, bi znatno podigli stepen realnosti cele stvari ). Nekakva bedna kompenzacija za takav solo angažman su AI bagovi, odnosno, povremeno otkazivanje veštačke inteligencije protivnika, kada isti potpuno prestaju da vas napadaju (!?!), čime stepen realizma gubi još jedan podeok na skali. To se, na sreću, ne dešava suviše često.

Kampanje su dinamičke, što po definiciji podrazumeva veliki plus, sem kada autori krenu u nekontrolisano eksperimentisanje, sa željom da pošto-poto budu originalni. Apache-Havoc je rezultat jednog takvog „pokusa”, koji je zbog želje za novinama izgubio deo veze sa realnošću: zadaci se generišu dinamički, ali bez ikakve veze sa situacijom na bojištu, već u skladu sa napretkom ukupnog „skora” koji ste stekli (dobijate sve teže misije, za koje je teško reći da li i kako doprinose ukupnom razvoju situacije); pogibija pilota, ili obaranje aparata iznad neprijateljske teritorije ne rezultira završetkom karijere, već gubitkom tzv. vremenskih poena za učešće u kampanji. Dotične „vremenske poene”, koji su srž kampanje, dobijate ili gubite zavisno od uspeha u zadacima, a ako isti isteknu, igra se neuspešno završava. Sve u svemu, prilično neadekvatan sistem, koji apsolutno onemogućava uživljavanje u širi kontekst rata i subjektivni utisak da zapravo (ne)doprinosite pobedi svoje armije (upravo ono zbog čega Falcon 4.0 zaslužuje elitni status među simulacijama).

Zaključak je kratak: počelo je dobro, završilo se loše. Bez obzira na trud oko grafike, terena i implementacije borbene doktrine, bagovi i sakati sistem dinamičkih kampanja smeštaju Apache-Havoca ispod konkurencije. Valjda mu zato u reklamama na sva zvona ističu bogatstvo multiplayer opcija, što će većinu single-orientisanih Balkanaca ostaviti hladnim kao helikopter na stajanci u Sibiru.

Miodrag KUZMANOVIĆ