Geopolitičke strategije su poslednjih nekoliko godina gotovo prerastale u teoriju: pravljene su na kašičicu, i to isključivo u Evropi. Baklju je u životu održao hrabri Paradox Entertainment, čija je Europa Universalis (uz nekoliko spin-offova nalik na Crusader Kings) pokazala da i kompleksni eksperimenti imaju svoju publiku. Situacija je sada malo bolja, a u sledećih nekoliko meseci imaćemo priliku za kušanje nekih projekata iz drugih tabora, naslova nalik na Supreme Ruler 2010.

SuperPower 2, gledan s daljine od nekoliko kilometara, ima fenomenalan potencijal. Okruženje ranog XXI veka, potpuna sloboda izbora nacije i metoda za osvajanje sveta, nelinearnost u svakom pogledu, vrlo dobra grafika i maštoviti interfejs... Prvi utisak je upravo fascinantan, a tiče se inicijalnog setupa države i ciljeva. Odabravši Srbiju i Crnu Goru, bili smo stavljeni pred izbor političke partije i ustavnog uređenja. Svi naši demoni su bili tu. Izabrali smo stranku koja je inicijalno na vlasti, otvorili ekran sa unutrašnjom politikom i, eksperimenta radi, rešili da upropastimo zemlju: zabranili smo političke slobode, stavili islam kao državnu religiju, zabranili protestante, ukinuli ženama pravo glasa, zabranili opoziciju i slobodne izbore, uveli mogućnost za homoseksualne brakove... Sve raspoložive vojne snage smo poslali u napad na Bugarsku. Naši tenkovi su uspeli, ali je ekonomija propala za nekoliko dana. Nacionalni dug je višestruko premašio proizvodnju, korupcija je naglo skočila, a Hrvatska je iskoristila gužvu i izvršila invaziju na područje Vojvodine, bez obzira na „zeleni” status naših međusobnih odnosa. Iako ovo zvuči bolje od seksa, verujte da osećaj traje prvih deset minuta igre.

Staklene noge na kojima igra zapravo počiva tada postaju evidentne. Osnovni problem igre nije funkcionalna mehanika, već interna logika i smisao, a pre svega politički odnosi. Posledice vaših odluka i potezi ostalih država (bilo u okruženju bilo na drugom kontinentu) najčešće nemaju nikakve veze sa životom. Međunarodna zajednica nema nikakav unifikovan stav prema agresoru bez povoda: u većini slučajeva, brutalni napad bez casus bellia proći će potpuno nekažnjeno, bez obzira na to što napadnuta država ima status saveznika s nekom velikom silom. Niko neće reagovati na pokušaj Srbije da razvije nuklearni potencijal niti će izvršiti pregrupisavanje snaga ako sopstvene armije nagomilate ispred njegovih granica. Količina bizarnosti nikada ne prestaje: ratovi između apsurdnih zemalja izbijaju i završavaju se bez ikakvog povoda. U jednom trenutku Kina će napasti Kongo sa svojim saveznikom Norveškom, Brazil će poslati invazione trupe na Japan i Izrael, Amerika će proizvoljno rešiti da preduzme nuklearni napad na Južnoafričku republiku, iako povoda za sukob uopšte nema! Atomska pretnja u igri je totalno iskarikirana: nema opšte međunarodne osude za onog ko pribegava upotrebi ICBM-a niti su posledice po pogođenu zemlju fatalne. Jeste da joj infrastruktura biva srozana, ali posle nekoliko godina sve će biti po starom... Kao šlag na tortu, Južnoafrička republika je posle dve (dve!) godine postala trgovinski partner SAD! Partner zemlje koja ju je polila nuklearkama? Određen broj međunarodnih sporazuma se inicira i sklapa bez pravog razloga, a neki od tih ugovora nemaju apsolutno nikakav efekat (kulturna razmena, na primer).

Na svu sreću, igrački interfejs je logičan i jednostavan: 3D model zemaljske kugle možete proizvoljno rotirati i zumirati, kliktati na regione i birati neku od ponuđenih akcija: slanje vojske, predlaganje sporazuma, pregled statistike i međusobnih odnosa... Veliki problem je odsustvo pravog feedbacka, a igra je user-friendly samo kada je reč o iniciranju aktivnosti sa vaše strane. Nikada nećete moći, čak ni sa delimičnom sigurnošću, da utvrdite zašto stvari polaze naopako: zašto odlazite u minus iako ste ekonomiju stavili u resor automatskog ministra, zbog čega u zemlji raste nivo korupcije iako su na vlasti demokratske snage i duže vreme ne vodite ratove. Informacioni overload polubitnim podacima takođe predstavlja smetnju, pogotovo u kasnijem toku igre. Nepregledan niz poruka i situacionih raporta vaših savetnika u vezi sa svakom sitnicom učiniće da previdite neki bitniji event (na primer, da vam je neko objavio rat).

Za igru su vrlo brzo izašla čak tri patcha, mada ni poslednji ne rešava problem potpuno razbijene logike dešavanja. Bez obzira na to što igra više ne iskače u Windows i što muzika ne pobrljavi za deset minuta, uzročno-posledične veze i dalje podsećaju na montipajtonovsku verziju geopolitike. Baš šteta. Ovako solidna prezentacija zaslužuje i adekvatan AI, bez kojeg cela stvar zaista nema preteranog smisla.

Miodrag KUZMANOVIĆ