Koja je verovatnoća da se u kratkom vremenskom periodu na tržištu pojave dve igre sličnog i retkog imena? Međutim, upravo to se desilo sa naslovima The Gladiators of Rome i The Gladiators: The Circus Galactic Games. Dok nas prvo ostvarenje stavlja u doba rimskih gladijatora, igra koja je tema ovog teksta radnju prebacuje u doboki svemir na udaljenu nepoznatu planetu čudnih običaja.

Sve počinje kada major Greg D. Kalahan nakon neuspelog eksperimentalnog leta kroz crnu rupu biva zarobljen sa ostalim astronautima (vojnicima) od strane intergalaktičkog generala MaxiMixa na pomenutoj planeti. Tamošnji domoroci očigledno nisu čuli za sport, pa se u slobodnom vremenu, umesto da gledaju Formulu 1, tenis, fudbal ili košarku, zabavljaju gledajući brutalne obračune svemirskih gladijatora. Pri tome bitno je istaći da improvizovane arene obuhvataju ogroman otvoren prostor ispresecan klancima, rekama, pojasevima šuma, brdima i dolinama... Da stvar bude još ozbiljnija pobednik postaje i novi Imperator, pa je surovi sport u neku ruku i izopačena verzija političkih izbora. Kalahan da bi preživeo prihvata ponudu princeze Lidije da se bori za nju protiv druge dve frakcije čime će, pored vlasti mladoj dami, obezbediti sebi slobodu. Za novu real-time stratetegiju zvuči itekako primamljivo i osvežavajuće.

Pri prvom susretu sa igrom iz ekrana su vrcale tople i odlično uklopljene boje uz bogat repertoar svetlosnih efekata. Svaka travka se povija pod naletima vetra na izuzetno detaljno predstavljenom reljefu, a likovi su komično stripski dizajnirani. Sve što se nalazi na ekranu moguće je uništiti, a posebno oduševljava nivo interakcije sa objektima iz pozadine. Vojnike je tako moguće skrivati u dubokoj travi, pentrati po zgradama, zidinama i karaulama, utvrđivati po bunkerima... Mape su izuzetno maštovito dizajnirane i svaka je (vizuelno) priča za sebe. Okušaćete se u prašumama, pustinjama, ledenoj zemlji...

Singleplayer igranje obuhvata tri kampanje (Kalahan – ljudi, MaxiMix – domoroci i Fargas – tzv. „medžikali”) sa po sedam vrlo dugih nivoa u svakoj. Kako je u pitanju skirmish varijanta igranja, popuna jedinica novim vojnicima (ovde nazvano spawnovanje) spada u višu matematiku i vrši se isključivo na tzv. spawn zonama. Da stvar bude teža, ove zone je prvo potrebno zauzeti (uz obično maksimalne gubitke), pa tek nakon toga početi sa reprodukcijom jedinica. Ni to nije sve. Kao resurs koristi se neka vrsta džoker karti (mogu da se pokupe po mapi ili oko spawn zona) koje su vrlo retke ili ih ima u nedovoljnim količinama. Kada ih jednom iskoristite ostajete ograničeni vatrenom moći koju ste do tada stekli. Važan aspekt igre je i upotreba različitih power-upova koji služe za trenutno boostovanje pojedinih osobina vojnika (ekstra štitovi, pojačana vatrena moć, veća brzina kretanja...), a čije pravilno korišćenje itekako utiče na krajnji ishod misije. Upravljanje je jednostavno uz klasičnu upotrebu različitih formacija i grupisanja jedinica (odjednom ih je moguće voditi maksimalno 20).

Igra je izuzetno teška. Svaka kampanja je znatno teža od prethodne, a velika razlika postoji i među pojedinačnim (susednim) nivoima. Igranje zahteva detaljno upoznavanje sa mapom (konfiguracijom terena), rasporedom resursa (džoker kartice, power-upovi, spawn zone...) i kretanjem neprijatelja. Gotovo na svakom nivou igrač biva suočen sa višestruko brojnijim neprijateljem (čak desetostruko ili dvadesetostruko), uz to ograničenih mogućnosti za spawnovanje i healovanje jedinica (briga i sopstvenim jedinicama je od esencijalne važnosti). Zbog toga će mnogima The Gladiators brzo „pokljucati” živce i posle početne oduševljenosti audio–vizuelnim doživljajem početi da biva dosadan. Tu bi na scenu trebalo da stupi multiplayer podrška (putem Interneta ili lokalne mreže) za 16 igrača koji mogu da se „praše” u tri manje–više standardna moda (Deathmatch, Capture the flag i Assault).

Nespretno urađeni Fog of War efekat ni ne zaslužuje da se nazove tako. Naime, sve vreme igranja mapa je vidljiva otkrivajući položaj resursa, prirodnih prepreka i ostalih značajnih faktora sem neprijateljeve žive sile. Često se dešava da vam oponent iskoči bukvalno ispred nosa (kao da je teleportovan) na mestima na kojima ste to najmanje očekivali, ili da vas zasipa iz daljine sa nevidljive lokacije. Još gore je što u takvim situacijama gotovo da morate da priđete na rastojanje fizičkog kontakta kako bi dotični postao vidljiv. S druge strane, igranje je zbog toga veoma dinamično i nepredvidivo. Retko ćete biti u mogućnosti da stanete i razmišljate o narednom potezu, ili se divite krajoliku, pošto će vas dešavanja na ekranu terati na konstantan pokret.

Iako na prvi pogled deluje da igra nije preterano „halapljiva”, nije tako. Da biste je videli u punom sjaju potreban je procesor preko 1,5 GHz, 512 MB RAM-a i grafička karta sa Pixel Shader podrškom (ipak treba nešto da izrenderuje sve te pokrete, eksplozije, dinamičnu pozadinu...). Dokle god na ekranu nema gužve problemi ne postoje, ali čim se trupe nagomilaju i krenu masovni obračuni, kompjuter počinje da se znoji usporavajući dešavanja na ekranu. Za one koji „voze” Windows XP dodatna napomena: igra neće raditi dokle god u podešavanjima za zvučnu kartu hardversku akceleraciju ne postavite na minimalnu vrednost.

Vladimir PISODOROV