Ima li života posle smrti? Ako se pitaju ljudi iz „Metropolis Softvera” odgovor glasi: „Da, ali ne onakav kao što ste mislili.” Tako npr. Majkl Travinski nakon čeonog sudara sa kamionom usred zavejane noći, umesto da se probudi na oblaku obučen u togu i sa harfom u rukama, ima pred sobom mnogo drugačiju sudbinu. Majkl će da bude uvršten u najviši red anđela čiji je zadatak neprestana borba prsa u prsa sa silama zla. Majkl će da postane „nadanđeo”, što se na našem jeziku kaže – aranđel.

Iako je najavljivan kao acioni RPG, bliža žanrovska odrednica Archangela bila bi akciona igra sa rudimentarnim elementima RPG-a koji se odnose isključivo na razvoj lika. Na samom početku, umesto stvaranja sopstvenog lika ili biranja kalse, birate samo Majklov specijalni alternativni oblik koji možete po želi da aktivirate i koji traje dok imate dovoljno energije. Sa jedne strane je duh, fizički nešto slabiji oblik koji je nevidljiv za određene protivnike, dok je sa druge strane ratnik, tipičan tenk koji može svojeručno da zaustavi horde neprijatelja. Pored vizuelne trensformacije vašeg lika vremenom ćete, tokom bitaka ili nakon uspešnih questova, skupljati blagoslove za unapređivanje veština. U pitanju su sposobnosti kao npr. hipnoza, regeneracija, štit ili noćni vid i svaka može da se unapredi u tri stepena.

Da bi uopšte došlo do unapređivanja veština prvo nas čeka ovladavanje komandama i borbom. Upravljanje pomoću miša i tastature veoma je jednostavno i lako, pogled na akciju u trećem licu je pregledan, ali sistem borbe prsa u prsa nije dovoljno razrađen. Baš zato što pariranje i izbegavanje udaraca ne postoji, prvi čin, u kom ćete se najviše oslanjati na ovaj vid borbe, predstavlja i najteži deo Archangela. Ako preživite početak sa sekirama i mačevima, čim nabavite luk i strelu ili samostrel igra prestaje da preDstavlja izazov sem na najvećem stepenu težine. Pored borbi ponekad će vam NPC-ovi davati standardne zadatke za ovakav tip igre kao spasavanje sela od demona ili otvaranje potrala u drugu dimenziju, no obimni nivoi nemaju nikakva ograničenja pa ako želite da istražujete ponekad ćete ispuniti quest pre i nego što vam bude zadat. Kad smo već kod obimnih nivoa, Archangel predstavljaće pravi trening orijentacije jer ne postoji mapa koja bi olakšala, doduše i skratila igru koju ćete i ovako završiti za manje od 20 sati.

Sa vizuelne strane Archangel podseća na bombonjeru nedugo nakon isticanja roka upotrebe. Neke od pralina su i dalje sveže i veoma ukusne, većina je počela da gubi svoj specifični ukus i ne predstavlja ništa posebno, ali poneka već izgleda sumnjivo i ako je probate presešće vam i one najukusnije. Tako u svakom od tri poglavlja u ovoj igri: u srednjem veku, Berlinu budućnosti i Kramathu, čudnoj, urbanoj verziji pakla, imamo specifičnu arhitekturu i okruženja od kojih zastaje dah. Kada se to poveže sa veoma mračnom atmosferom Archangel na trenutke stvarno postaje više od pukog tamanjenja čudovišta, ali ovaj kvalitet često opada. Tako npr. biblioteka u Berlinu predstavlja jednu od najlepših lokacija u celoj igri, ali generalno gledano ceo drugi čin deluje mnogo siromašniji i od prvog i od trećeg, možda i zato što je nemački razvojni tim, u pokušaju da što vernije preslika topografiju svog glavnog grada, žrtvovao realne proporcije između likova i okoline. Zatim, tu su izuzetni specijalni efekti koji prate magije i dejstva oružja, ali oni ponekad kao da samo naglašavaju nezgrapno animirane pokretne delove okruženja kao i likove i stvorenja koji ponekad ne mogu da se mere ni sa prosekom u aktuelnim igrama. Takođe, modeli sa niskim brojem poligona, škrte teksture i frankenštajnovsko kretanje funkcionišu kod zombija, ali ne i kod NPC-ova koji bi trebalo da su ipak malo živahniji. Ipak, većina protivnika izgleda mnogo, mnogo bolje, kao da ih je (na svu sreću) radila potpuno druga grupa ljudi. Isto je i sa zvukom i muzikom u igri kojima polazi za rukom da poprave grafičke propuste. Od orkestralne i horske muzike do futurističkih, više elektronskih melodija, pratnja se uvek menja i kao salivena prilagođava akciji na ekranu te nikada ne postaje monotona. Ako uspete da zažmurite na jedno oko i otvorite četvoro ušiju Archangel postaje sasvim pitka, jednostavna igra za opuštanje.

Kao mnoge igre u poslednje vreme i Archangel ostavlja utisak nedorađenosti i neodlučnosti. Jednostavno je neverovatno da se određenim aspektima igre posveti toliko pažnje, a da se drugi gotovo zanemare. Nažalost, propusti koje su dizajneri napravili neće moći da se isprave patchevima jer zalaze u samu mehaniku i balans igre, da je produbljena ili RPG ili akciona komponenta ovo bi bio mnogo upečatljiviji naslov. Ovako, Archangel će se možda svideti ljubiteljima Soulreavera ili Shadowmana kao kratka nostalgična razonoda, ali, nažalost, ništa ozbiljnije.

Dragan KOSOVAC