Filmovi o tajnom agentu 007 deo su istorije sedme umetnosti. Šon Koneri i Rodžer Mur, svaki na sebi svojstven način, stvorili su od Džemsa Bonda pravi kulturološki fenomen, koji je svoj vrhunac doživeo tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Bila je to razumljiva reakcija gledališta, imajući u vidu intenzivni hladni rat koji se u to doba vodio između dve supersile, u kome su špijuni, operativci i pripadnici raznih tajnih (ne)vladinih službi igrali bitnu ulogu u kreiranju vojno-političke karte tadašnjeg sveta. Bez obzira što je kvalitet filmova o Džemsu Bondu u poslednjih desetak godina drastično opao, najpre zahvaljujući neubedljivom Timotiju Daltonu, a zatim i Pirsu Brosnanu koji je od svog lika napravio superheroja kome ni „Marvelovi” junaci nisu dorasli, popularnost agenta 007 i dalje je veoma velika.

A sve što je popularno na globalnom nivou kad-tad postaje predmet ismevanja: ponekad je to opravdano, nekada podsmeh proistekne iz čiste zavisti onih koji se odlučuju na takav korak, a najčešće iz najboljih namera – da se publika što bolje zabavi i nasmeje. Avanture Džemsa Bonda do sada su karikirane u više navrata, ali se čini da je Majk Majers sa svojim „Ostinom Pauersom” otišao najdalje i postigao ubedljivo najveći uspeh. Milioni gledalaca širom sveta ludo su se zabavljali gledajući njegove prenaglašene parodije na filmove o tajnom agentu 007, a u toj brojnoj publici izgleda da su se našli i predstavnici nama dobro poznate firme „Monolith”. Nekome od njih, dok je sedeo u bioskopskoj sali, a ljudi oko njega se valjali od smeha, verovatno je kroz glavu proletela sledeća misao: „Kad može Majers, zašto ne bismo mogli i mi?”. Tako je rođena Kejt Arčer.

Danas, kada kompjuterska tehnologija omogućava stvaranje tehnički skoro savršenih igara, najteže je napraviti neku koja uz sve te kvalitete poseduje i dušu, ma koliko takva konstatacija zvučala iracionalno. Kada su u pitanju klasične, „single player” orijentisane FPS igre, pune dve godine nakon čuvenog Half-Lifea nije se pojavilo ništa slično što bi moglo da mu konkuriše, ne računajući, naravno, remek-dela kao što su System Shock 2 ili Deus Ex, koji ipak pripadaju specifičnoj žanrovskoj grupi. I kada su svi već mislili da će se milenijum završiti sa Half-Lifeom kao najboljom igrom i Larom Kroft kao najpopularnijim kompjuterskim likom, potpuno neočekivano na igračkom nebu zasjala je nova zvezda. Njeno ime je Kejt Arčer i ona je glavna junakinja urnebesne parodije na avanture Džemsa Bonda – i ne samo na njih, već i na same kompjuterske igre, specijalno one Doomolikog tipa.

Gospođica Arčer, zvana Lisica (Fox - nadimak verovatno nije slučajan, s obzirom da je igru distribuirao „Fox Interactive”), rođena je, kao i njena koleginica Kroft, u aristokratskoj porodici, ali je od rane mladosti pokazala sklonost ka upražnjavanju nedozvoljenih aktivnosti po sistemu „leva ruka, desni džep”. Nakon života s one strane zakona i solidnog iskustva koje je stekla ordinirajući po tuđim kućama, Kejt Arčer je postala agent obaveštajne službe po imenu U.N.I.T.Y., mada je njena kompetencija po pitanju izvršavanja tajnih zadataka kod njenih šefova oduvek izazivala podozrenje. Ali, kada nepoznata teroristička organizacija H.A.R.M. započne sa sistematskom eliminacijom tajnih agenata i zapreti svetu novom vrstom biološkog oružja (ljudske tempirane bombe), Kejt dobija zadatak da, u saradnji sa svojim američkim kolegom Gudmanom, raskrinka dotičnu organizaciju.

Tajna uspeha igre No One Lives Forever krije se u krađi – drskoj i bezobzirnoj, ali toliko prefinjenoj i doziranoj da nikome ne bi smelo ni da padne na pamet da „Monolithovce” optuži za plagijatorstvo. Njena pojava predstavlja šegačenje na račun serijala filmova o Džemsu Bondu: počevši od samog naziva igre, preko uvodne animacije, šablonizovanih likova i događaja, načina na koji se radnja razvija, dijaloške strukture pune vrcavih opaski i humora i muzičke pratnje neodoljivo podseća na tipičnu bondovsku avanturu. Razlika je samo u tome što ovde pravdu deli jedna dama. Poput agenta 007, Kejt Arčer će proputovati čitav svet ne bi li stala na put glavnim negativcima – ruskom profesionalnom ubici Dimitriju Volkovu, propalom škotskom oficiru Armstrongu i praunuci Riharda Vagnera Ingi Vagner, čiji su pevački kvaliteti takvi da Madam Edit iz TV serije „’Alo, ’alo” u poređenju s njom zvuči kao operska primadona. Kroz petnaest misija Kejt će posetiti brojne lokacije: od Maroka i Berlina, Bremena i Londona, do tropskih džungli i visokih planinskih masiva Alpa i doživeti svakakve avanture, od kojih su neke bukvalno iskopirane iz pojedinih filmova o Džemsu Bondu (scena sa slobodnim padom iz aviona iz čuvenog „Moonrakera”, podvodno istraživanje iz „For Your Eyes Only” ili gužva u vozu iz „The Spy Who Loved Me”). Kao i svi dobro opremljeni tajni agenti, Kejt će posle svakog uspešno obavljenog zadatka dobijati nove eksperimentalne „igračke” iz laboratorije U.N.I.T.Y.–ja (eksplozivni ruž za usne, robotizovanu pudlicu za odvraćanje pažnje službenih pasa, raketni lanser u aktn-tašni itd.). U koncepcijskom smislu, No One Lives Forever predstavlja mešavinu vrhunski skriptovane FPS igre tipa Half–Life i skrivalice u fazonu Thiefa. Upravo zato misije poseduju neverovatnu raznolikost. U nekima, kao što je ona koja se odvija u kidnapovanom avionu, neophodna je direktna konfrontacija sa neprijateljima, pri čemu je za njihovo ponašanje i reakcije odgovorna vrhunska AI rutina, dok se neki put zahteva potpuna diskrecija, poput misije u kojoj je potrebno obiti sef u „savršeno” obezbeđenoj zgradi.

No One Lives Forever je brilijantna igra koja će ostaviti neizbrisiv trag u istoriji svoga žanra. Megahit za 21.vek!

Slobodan MACEDONIĆ