Verovatno niste znali da je istorija Zorka prepuna čudnovatih događaja. Sastale se jednom neke mudre glave i odlučile da organizuju narodno izjašnjavanje o nadasve zanimljivoj temi: upotreba magija u javnom životu - da ili ne. Izjašnjavanje je održano, i to ne jednom već više puta, al’ šta to vredi kada nezainteresovani narod nije pokazao nimalo sluha za vapaje lokalnih čarobnjaka koji su se trudili, svako na svoj način, da stavove o upotrebi magija iznesu u javnost na najbolji mogući način. Konfuzija je potrajala neko vreme, a onda je vođa svih Zorkijanaca, Veliki Inkvizitor Mir Yannick, udario pesnicom o sto i rekao: „Od sada pa nadalje, upotreba svih vrsta magija se strogo zabranjuje! Svako ko se ne bude pridržavao ovog pravila, ima se totemizirati u najkraćem mogućem roku.”.

Danas kada kompjuterske igre zastarevaju u roku od samo nekoliko meseci i kada većina njih pada u zaborav pre isteka kalendarske godine u kojoj su napravljene, činjenica da je jedan serijal avantura upravo proslavio dvadeseti rođendan zvuči kao čista fantastika. Zork, Zork 2, Zork 3, Zork Zero i Beyond Zork su igre koje su obeležile početni stadijum u razvoju avanutra kada su reči bile jedino izražajno sredstvo za dočaravanje situacije u kojoj se igrač nalazi. Nakon pauze koja je potrajala više godina objavljen je Return to Zork, i to u novom ruhu koje je omogućila CD tehnologija. A onda je na red došao Zork: Nemesis koji je po mnogo čemu bio najuspešniji nastavak serijala, ali u isto vreme i diskontinuitet u odnosu na svoje prethodnike. Svih pet tekstualnih igara, kao i Return to Zork, bile su manje-više klasične avanutre sa obiljem humora, često na granici apsurda. Nemesis je, međutim, predstavljao upliv u vode logičkih igara, a njegov scenario nije sadržao ni najmanju dozu komike. Posle ovog eksperimenta (istina, više nego uspešnog), „Activision” se vratio bazičnim principima Zorka i na dvadesetogodišnjicu pojavljivanja prvog nastavka objavio avanturu Grand Inquisitor.

Već sam zaplet ove igre asocira da se radi o humorističkom ostvarenju. Mir Yannick, samozvani Veliki Inkvizitor Zorka, doneo je dekret po kome se zabranjuje svaka upotreba magija (razlog: slabe ocene iz školskih dana iz predmeta „Čarobnjaštvo”). Kazna za neposlušne građane je totemizacija - sabijanje tela u posudu veličine manje šerpe. Glavni junak, koji se takođe nalazi na spisku za totemizaciju, slučajno dolazi u posed lampe kojoj živi duh Delboza, poslednjeg Dungeon Mastera tzv. Velike podzemne imperije Zorka (Great Underground Empire of Zork). Srušiti Velikog Inkvizitora tada postaje zajednički cilj čoveka i njegovog bestelesnog prijatelja. To se može postići samo ako se na jednom mestu ponovo okupe tri izgubljena (i neviđeno glupa) predmeta koji simbolišu magije Zorka: Cube of Foundation, Skull of Yorick (šta bi Šekspir rekao na ovo?) i Coconut of Quendor.

Kao što rekosmo, Grand Inquisitor jeste duhovita avantura, ali se iza te naizgled neobavezne spoljašnjosti zapravo krije kompleksna igra koja će mnoge igrače pre naterati na plač iz očajanja nego na smeh. Iako su logički problemi u proseku znatno jednostavniji, a time i lakši za rešavanje od onih u Nemesisu, Veliki inkvizitor je dobio na težini uvođenjem pravog inventara i knjige magija. Međutim, za razliku od magija na kakve ste obično nailazili u igrama (vatrene lopte, gromovi itd.), ovde ćete imati posla sa nadasve bezazlenim (i smešnim) čarolijama kao što su npr.: „Kendall” (pojednostavljuje uputstva za upotrebu uređaja i aparata) ili „Zimdor” (utrostručava količinu alkoholnog pića na koje se baci; korisno - nema šta).

Igra je podeljena u dve etape. Najpre je potrebno pronaći toteme u kojima su zatvoreni zmaj Grif, trol Brog i Lusi Flathed, devojka natprirodnih psihičkih moći i zakonita naslednica prestola Zorka. Posle toga, koristeći odgovarajuće magije, neophodno je poslati duhove ovih likova kroz prostorno-vremenske tunele u potragu za tri ključna predmeta. Naravno, u sva tri slučaja igrač direktno kontroliše akcije koje preduzimaju duhovi. Stvar je zakomplikovana time što određeni duh na nekom mestu može uraditi samo određenu stvar (npr. zmaj može da leti, ali ne poseduje sirovu snagu kao trol), pa uspeh u mnogome zavisi od odluke igrača koga će gde poslati i u koje vreme.

I dok je Nemesis svojevremeno bio prava revolucija u grafičkom dizajnu ovog tipa avantura, Grand Inquisitor u današnjim uslovima to više nije. Jedini vidljivi napredak sastoji se u tome što je širina vidnog polja, odnosno scene koju igrač rotira za 360° oko svoje ose, jednaka širini ekrana (dakle, punih 640 tačaka po horizontali). Ostale osobine igre su upravo onakve kakve smo očekivali: odlična renderovana grafika, prelepe ambijentalne muzičke teme i vrhunski snimljene i digitalizovane filmske sekvence, ovog puta u „noninterlace” režimu. U ovim scenama, inače, možemo tražiti razlog zbog čega Grand Inquisitor zauzima samo dva CD-a. Naime, količina filmskog materijala snimljenog za potrebe ove igre daleko je manja nego u slučaju Nemesisa. Ovakva racionalizacija omogućila je da se avanutra spakuje na manji prostor, a da pri tome stvarna dužina ostane približno ista. Što se glumačke podele tiče, nju čine nama manje poznati glumci. Ipak, treba pomenuti Erika (Erick) Avarija („Stargate”) kome je poveren zadatak da oživi lik Velikog Inkvizitora i Dirka Benedikta (Benedict) koji glumi Anthariu Jacka (parodija na Indijanu Džonsa), a koga nešto stariji čitaoci pamte po ulozi Starbaka u TV seriji „Svemirski brod Galaktika”.

U celini gledano Grand Inquisitor je nešto lošija igra od Nemesisa, s tim što reč „loše” ne treba shvatiti bukvalno. Razlike između ove dve avanture su u osnovi koncepcijskog karaktera, pa će afinitet nekog igrača prema jednoj ili drugoj koncepciji biti presudan faktor za donošenje ocene koja je od ovih igara bolja. Ipak, najvažnije je da će vas Veliki Inkvizitor, ukoliko ga nabavite, dobro zabaviti i slatko nasmejati.

Slobodan MACEDONIĆ