Avanture su, kao uostalom i svi ostali žanrovi kompjuterskih igara, s vremena na vreme doživljavale revolucionarni napredak, što je obično bilo vezano za pojavljivanje određene igre koja je u datom trenutku u svakom pogledu bila nešto posebno. Prošlo je sedam godina otkako je kompanija „LucasArts” objavila avanturu The Secret of Monkey Island koja predstavlja najznačajniji događaj u razvoju ove vrste igara, odmah posle „Sierrinog” King’s Questa koji je, kao što se zna, nastao još davne 1984. godine. The Secret of Monkey Island nije bila prva avantura „LucasArtsa” (prethodile su joj Maniac Mansion, Zak McKracken i Loom), ali je upravo ona postala sinonim za savršenu igru, što je od nje načinilo model po kome će mnoge firme u narednim godinama praviti svoje više ili manje uspešne avanture. Napunih godinu dana kasnije usledio je nastavak - Monkey Island 2: LeChuck’s Revenge koji je, gle čuda, bio još bolji i tako opovrgao tezu o tome da nastavak nikako ne može biti bolji od originala. Na treći (i poslednji?) deo trebalo je čekati mnogo duže.

The Curse of Monkey Island počinje otprilike tamo gde se završava LeChuck’s Revenge, mada do kraja ostaje nerazjašnjeno kako se Gajbraš Tripvud, dvadesetogodišnjak koji pošto-poto želi da postane pirat, našao u luna-park automobilu negde na pučini karipskog mora. Elem, zahvaljujući dobrom vetru i, pre svega, želji programera da naprave novi nastavak serije, nesuđeni pirat je spasen, i to od strane samog LeChucka, zlog zombija koji predstavlja strah i trepet za sve stanovnike Karipskog arhipelaga. Gajbraš, naravno, uspeva da pobegne sa LeChuckovog broda, ali pri tome čini veliku grešku - uzima dijamantski prsten iz brodske riznice, a zatim ga poklanja svojoj verenici Ilejn Marli ne znajući da je prsten proklet tako da svaku osobu koja ga stavi na prst pretvara u zlatnu statuu. Shvativši da je žestoko zabrljao, Gajbraš odlučuje da okupi posadu i da pođe u potragu za prstenom koji stvara suprotno dejstvo.

Izbor nivoa težine je opcija koja nije karakteristična za avanture. Međutim, The Curse of Monkey Island nudi upravo takvu mogućnost. Igraču su na raspolaganju „normalna” varijanta igre i tzv. „Mega-Monkey” verzija koja se sa aspekta radnje ne razlikuje od „normalne” varijante, ali u sebi sadrži nešto veći broj „zaguljenih” problema. Iako zaista nešto teža, „Mega-Monkey” verzija je ipak mačji kašalj u odnosu na prethodne nastavke Majmunskog ostrva, posebno u odnosu na drugi deo. Činjenicu da je ova avantura relativno laka sa negodovanjem će primiti stari avanturisti koji pamte vremena kada je za vođenje Gajbraša trebalo imati puno strpljenja, dok će mlađe generacije, naviknute da igre završavaju za dva-tri popodneva, tu osobinu svakako pozdraviti.

Igra se sastoji od šest poglavlja (dva dugačka i četiri kraća), a mi ćemo ovde na trenutak pažnju posvetiti trećem poglavlju zato što se ono donekle razlikuje od ostalih. Svi koji su igrali The Secret of Monkey Island sigurno pamte deo igre u kome je bilo neophodno naučiti što više uvreda koje se koriste za odvraćanje pažnje protivnika u toku direktnih dvoboja. Slična stvar postoji i u trećem poglavlju ove avanture, s tim što se sada dvoboji ne odvijaju na kopnu, već na brodskim palubama. Uslov da bi Gajbraš podelio megdan sa kapetanom nekog drugog broda jeste da taj brod prethodno bude osvojen u bici. Ove bitke su, inače, urađene traljavo (neuspeli pokušaj imitacije Piratesa!) i svojim (ne)kvalitetom prilično odudaraju od celine. Svrha osvajanja brodova je dostizanje iskustvenog nivoa koji omogućava da se pobedi izvesni kapetan Rotingem, pirat koji poseduje mapu bez koje Gajbraš ne može nastaviti svoje avanture.

Monkey Island 3 je za „LucasArts” značajan između ostalog i zbog toga što je to prva avantura ove firme koja je napravljena u rezoluciji 640 x 480 u 256 boja. Ako na trenutak zanemarimo ovu činjenicu i igru sagledamo sa stanovišta ostalih tehničkih karakteristika, lako možemo doći do zaključka da ona predstavlja direktnog naslednika Full Throttlea. Iako između ovih avantura postoji vremenski jaz od dve i po godine, on je praktično jedva primetan. Dakle, sve ono što smo nekada hvalili kod Full Throttlea, a odnosilo se na tehničke osobine igre, u istoj meri važi i za Monkey Island 3: sjajna grafika koja se kvalitetom ne razlikuje od crtanog filma, veliki sprajtovi, superiorne međuanimacije, odlična muzika koja zahvaljujući „iMUSE” sistemu dinamički prati radnju i dijaloge, adekvatna glumačka podela itd. Sličnost je otišla toliko daleko da je čak i igrački interfejs „pozajmljen” iz Full Throttlea, pri čemu su ikonice koje simbolizuju radnje dizajnirane u skladu sa piratskim obeležjima.

Jedna od najboljih osobina prva dva Monkey Islanda bio je kvalitetan humor koji se manifestovao kako kroz duhovite dijaloge sa brojnim likovima od kojih su verovatno najpoznatiji trgovac Sten, kartograf Vali i pustinjak Herman Tutrut, tako i kroz same radnje koje je trebalo izvršiti (setimo se samo razjarenih pudlica iz prvog ili pljuvanja udalj iz drugog nastavka). Nažalost, The Curse of Monkey Island upravo na tom polju nije ispunio naša očekivanja. I pored toga što u igri sopradično postoje zaista smešni likovi i odlični fazoni, uključujući i one koje su autori pravili na račun sopstvene firme, odnosno starijih avantura „LucasArtsa”, u celini posmatrano Monkey Island 3 nije ni približno duhovit kao njegovi prethodnici. Ova činjenica sama po sebi ne umanjuje bitno kvalitet igre, ali u značajnoj meri utiče na njenu atmosferu. Sve u svemu, The Curse of Monkey Island je odlična avantura i od srca je preporučujemo.

Slobodan MACEDONIĆ