Poslednja zanimljiva flešbekolika platformska zavrzlama za PC beše legendarni Bermuda syndrome. Pošto je od pojave dotičnog naslova prošlo dosta vremena a ništa slično nije publikovano (ako ne računamo čiste arkade, npr. Lomax), neki moji prijatelji su, usled čekanja i neizvesnosti, sa laganog grickanja semenki prešli na nokte. Inventivni GT interactive je naslutio žanrovski vakuum i spremno uleteo sa svojim adutom. Oddworld: Abe’s oddysee je prva igra (od pet) iz serijala baziranog na istom okruženju kao okosnice priče, koje bi trebalo da se pojave tokom sledećih godina i obezbede dobre proizvode za fanove platformskih avanturica. Prvenac predstavlja prijatno iznenađenje, prevashodno zbog sjajne atmosfere i stepena zaraznosti (indeks „navlačenja” na igru je čista desetka), dok se kvalitet grafike dao naslutiti sa reklama u stranim časopisima. Pa ipak, ovakve igre jednostavno ne mogu steći status svetskog čuda u eri real-time avantura i strategija (da ne spominjemo sve spektakularnije 3D pucačine), bez obzira na idejnu podlogu i šminku. Prema tome, operišemo sa vrednosnom kategorijom „ispod 90” i u nju automatski svrstavamo i Ejbovu odiseju.

Pomenuto okruženje je Oddworld, suludi kontroverzni svet naseljen neviđenim likovima. Naš junak, Ejb, pripadnik rase Mudokona stalno je zaposlen kao rob u velikoj mesno-prerađivačkoj idustriji. Jedne večeri slučajno biva privučen bukom iz sale za sastanke gde je vanredno zasedao upravni odbor. Saznaje da firma ne stoji najbolje, da se fileti od krabe ne prodaju dobro, ali da postoji plan za novu liniju proizvoda. Firmu će izvući mudokon-odresci! Šokiran tim saznanjem, odlučuje da pobegne glavom bez obzira i da pri tome izbavi i svojih stotinak sunarodnika i kolega.

Tu prestaje odlično urađeni uvod i počinje igra. Bukvalno nećete primetiti trenutak kada dobijete mogućnost za kontrolu lika pošto je stapanje introa i početka igre urađeno izuzetno maštovito. Prvih dvadesetak ekrana vezani su za fabrički pogon u kome ćete pored preživljavanja morati da uzbunite i ostale Mudokone i da ih povedete prema portalu za bekstvo (grupa ptičica u zbijenom jatu). Neprijatelji (na početku samo naoružani stražari) maksimalno su ubojiti i u slučaju najmanje greške vas upokoje. Jedino rešenje za njih je Ejbova široka lepeza radnji i pokreta, od kojih su svi u funkciji interakcije sa okolinom i komunikacije sa drugim likovima. Bogatstvo načina kretanja je najizrazitije i svodi se na trčanje, hod, skakanje, šunjanje, kačenje o platforme, saginjanje, kolutove po tlu i mnoge druge radnje. Sve to je perfektno animirano sa preko 2750 frejmova.

Za komunikaciju se koristi, tzv. game speak system, što u praksi znači korišćenje nekoliko fraza i uzvika. Fraze (hello, follow me i wait) neophodne su za manipulaciju sa prijateljima, dok su uzvici zgodni za skretanje pažnje stražarima. Npr., stojite u senci gde ste nevidljivi ako se ne pomerate dok stražar patrolira okolo. Vi zazviždite i odmah šmugnete sa ekrana. On se uzbuni, počne da vas juri i upadne u mašinu za mlevenje mesa na sledećem ekranu.

Mnogo zanimljiviji način za eliminaciju neprijatelja je njihovo zaposedanje. Naime, pritiskom na taster za pevanje (0 po default-u) počinjete mentalno da delujete na najbližeg neprijatelja koji posle nekoliko sekundi postaje podložan kontroli. Možete ga iskoristiti za tamanjenje ostalih, za izviđanje terena ili ga jednostavno razneti ponovnim pritiskom na isti taster. Igra bi na taj način bila previše laka da ne postoje dve začkoljice. Prvo, moguće je zaposesti samo likove sa inteligencijom (npr. stražare), dok pokušaj delovanja na zver samo razbesni dotičnu. Drugo, na većini ekrana postoji nekakva sonda koja vas zvekne munjom čim zapevate, tako da vas straža primeti i izrešeta kao zeca.

Grafika je možda najjači adut ove komedije od igre, dok su muzika i efekti „interaktivni”, tj. podložni promeni tempa i intenziteta u zavisnosti od trenutne situacije. Sve to pomešano za zanimljivim problemima i ne-zanemarljivom težinom čini slatki koktel koji vam efikasno može upropastiti ispitni rok . Ili će vas zaključivanje ocena na kraju prvog polugodišta dočekati na zicer, što je podjednako gadno. Ali, poenta ljubavi (pa makar i prema igrama) je da traži žrtve i odricanja.

Miodrag KUZMANOVIĆ