Ako ste ikada svojim fotoaparatom slikali neku scenu punu kontrasta, sigurno ste primetili da ta scena na fotografiji ne izgleda ni približno slično kao u prirodi. Ukoliko fotoaparat podesite tako da svetli delovi slike izgledaju prirodno, u tamnim delovima nestaju svi detalji, a ako podesite da se vide tamni detalji, svetli delovi scene potpuno izblede (a rezultat je opet gubljenje detalja u tim delovima slike). Zašto se ovo dešava?

Svet oko nas prepun je velikih svetlosnih kontrasta. Rolna fotografskog filma nekada nije mogla da prikaže toliki dinamički raspon osvetljenja, i tu su se gubili detalji koji su blizu jedne od graničnih vrednosti osvetljenja. Problem se povećao pojavom digitalne fotografije, jer senzori u fotoaparatima imaju još veća ograničenja po tom pitanju od klasičnog filma. Rezultat je to da stvarna scena i njena reprezentacija na fotografiji nikad nisu identične. Ono što mi vidimo svojim očima jeste HDR scena (High Dynamic Range) i zasad je to gotovo nemoguće dobiti standardnim digitalnim fotoaparatima. Ono što se može uraditi sa fotoaparatima jeste da se slika više fotografija, sa različitim postavkama. Na jednoj fotografiji mogu da se uhvate detalji u svetlijem delu scene, na drugoj detalji u tamnijem delu, u trećoj srednja vrednost između ove dve krajnosti itd. Problem kod praktično svih fotoaparata, bilo da se radi o kvalitetnijim modelima koji mogu da naprave RAW fotografije ili o digitalnim „idiotima” koji se mogu kupiti već za stotinak evra, jeste to što se fotografije ne mogu tek tako ukomponovati - možete samo da pronađete postavke na fotoaparatu koje će dati rezultat najpribližniji onom u prirodi.

Upravo tu našlo se prostora za programe kao što je Photomatix. Njegova namena je da kreira jednu HDR fotografiju od nekoliko različito eksponiranih fotografija. HDR fotografija reprezentuje ceo opseg vrednosti svetla koju reflektuje scena, počev od najtamnijih senki, do najosvetljenijeg dela fotografije. Fotka snimljena fotoaparatom naziva se i LDR (Low Dynamic Range) fotografija, jer se na njoj čuva samo jedan deo ukupnog opsega osvetljenja. Koji deo će biti „uhvaćen” zavisi od toga kako je aparat podešen. Uklapanjem različitih opsega može se dobiti HDR fotografija. Laički rečeno, Photomatix će iz više fotografija uzeti one delove koji „valjaju”, u smislu pravilnog osvetljenja, i od njih će napraviti jednu HDR fotografiju.

Dakle, preduslov za rad programa jeste postojanje nekoliko fotografija iste scene napravljene uz različite EV postavke. Preporučujemo da za fotografisanje koristite stalak da bi se eliminisala potreba za kasnijim uklapanjem. Snimite najmanje tri fotografije, dve sa graničnim i jednu sa srednjom EV vrednošću (mada neće škoditi da ih bude i više). Zatim podesite raspon EV na fotografijama koje učitate u program, ukoliko ih on sam ne prepozna. Ovde se možete malo igrati dodeljujući manji ili veći EV raspon od stvarnog, jer na taj način možda možete dobiti rezultujuću fotografiju koja će vam se više svideti „na oko”.

U programu postoji opcija koja može da poravna blago pomerene fotografije i po potrebi odseče delove slike koji se ne poklapaju. Korisna opcija je i ona koja omogućava uklanjanje „duhova” koji će se neminovno javiti u slučajevima kada na fotografijama ima kretanja. Ipak, ukoliko dođe do velikog vremenskog intervala između slikanja dve fotografije, toliko velikog da se objekat na slici znatno pomeri od početne pozicije, možda nećete dobiti „duhove” već duplirane objekte na slici, pa na to treba obratiti posebnu pažnju. Uključivanjem opcije za eliminisanje pozadinskog pomeranja mogu se omekšati prelazi koji nastaju, recimo, pomeranjem oblaka na nebu i slično.

Nakon toga sledi generisanje HDR fotografije. Ono što ćete u tom trenutku videti na ekranu sigurno vam se neće svideti. Slika će najverovatnije biti tamna i na njoj se neće videti nikakvi detalji, već će se možda samo nazirati neki oblici. Ne treba da paničite, ovo je normalno. Ono što ste dobili je „sirova” HDR fotografija, koja se ne prikazuje pravilno na standardnim monitorima. HDR fotografija ima 32-bitne boje po kanalu koje poseduju pun dinamički rang, a toliki raspon između svetlih i tamnih tonova na monitoru je teško prikazati. Pošto je takva fotografija neupotrebljiva, potrebno je da se „smanji” u sliku sa 16-bitnim, ili čak 8-bitnim prostorom po kanalu.

Da bi se dobila fotografija koja će lepo da izgleda na monitoru (ili štampaču), potrebno je dakle da se uradi još jedan korak - Tone Mapping. On podrazumeva izvršavanje procesa koji se naziva DRI (Dynamic Range Increase), koji služi za korektno reprodukovanje svetlih i tamnih delova visoko kontrastne scene na monitorima ili na papiru. Mišljenje autora ovog teksta jeste da su tako dobijene fotografije prezasićene bojom. Na sreću, to se lako može popraviti podešavanjem nekoliko dostupnih opcija iz samog programa. Ovako dobijena slika može se snimiti kao 8-bitni ili 16-bitni TIFF ili kao JPEG fotografija.

Pomenućemo i da se kod obrade RAW fotografija pojavljuju dve dodatne opcije koje omogućavaju podešavanje balansa bele boje i kolornog prostora. Photomatix uzima fotografiju onako kako je ona snimljena na fotoaparatu, a po potrebi se može promeniti u kolorne prostore RGB, sRGB ili ProPhoto RGB. Takođe, postoji mogućnost i da se HDR fotografija pravi od jedne slike, za šta postoji i posebna opcija u programu. Ipak, treba naglasiti da se takva rezultujuća fotografija naziva pseudo-HDR fotografija, jer se dinamički opseg takve fotografije nije veći od polazne, već je samo možda optimizovan u odnosu na nju. Dakle, ukoliko želite pravu HDR fotografiju, morate da napravite nekoliko različito osvetljenih fotografija.