Evidentan pad cena monitora u poslednjih nekoliko godina doveo je do toga da korisnici ne razmišljaju samo o kupovini ekrana većih dimenzija, već i o projektovanju multimonitorskih sistema u kućnom okruženju. Rad u jednom takvom okruženju pod operativnim sistemom Windows XP može da se pretvori u pravu noćnu moru. Ne zbog toga što ova verzija „prozora” ne donosi podršku za priključivanje više monitora odjednom, već iz prostog razloga što nije implementiran dovoljan broj opcija koje će komandovanje sistemom učiniti jednostavnom i logičnom rabotom.

Iako Windows nudi generičku podršku za priključivanje i do deset monitora istovremeno, mi ćemo se u ovom tekstu baviti problematikom kontrole sekundarnog ekrana. Pre svega, projektovanje takvog sistema dostupno je većini naprednih kućnih korisnika - kako sa cenovnog, tako i sa tehničkog aspekta. Sve moderne grafičke kartice poseduju odgovarajuće izlaze putem kojih je omogućen transfer signala zarad prikaza na alternativnim ekranima, pa dodatna ulaganja u ovom departmentu (osim za sam monitor, naravno) ne postoje. Čak ni postavljanje sistema u rad ne iziskuje bogzna kakvo žongliranje programskim resursima, pošto je jedino potrebno instalirati drajvere za sekundarni monitor i iz Display Properties sekcije odrediti da li želite da se isti koristi u „produžetku” postojećeg desktopa ili kao njegova klonirana kopija.

Za većinu korisnika postojeći setup biće sasvim dovoljan za ispunjavanje svakodnevnih potreba. Međutim, nervoza stiže u momentima kada dođete do saznanja da u realnim uslovima imate veoma malo kontrolnih mehanizama koji će vam omogućiti da preduzmete zamišljene akcije. Pođimo od najjednostavnijeg primera. Kako narediti aplikaciji da sadržaj radnog ekrana prikazuje na dotičnom monitoru? U većini slučajeva prečicu ka izvršnom fajlu dovoljno je premestiti na jedan od virtuelnih desktopa i odatle izvršiti njeno pozivanje (kao backup varijanta, program se prvo može pokrenuti pa nakon toga „prevući” do željenog monitora). Ipak, u nekim slučajevima opisani metod ne funkcioniše (pogotovu kod igara) i, ma koliko se trudili, sliku na sekundarnom monitoru nećete uspeti da dobijete. A šta se tek dešava ako poželite da na drugom ekranu „zavrtite” skrin-sejver ili jednostavno zamenite podrazumevanu pozadinu? Gubitak živaca je neminovan, osim ako se za pomoć ne obratite jednom od softverskih alata koji su pravi penicilin za navedene probleme.

UltraMon je delo švajcarske programerske kompanije Realtime Soft, osnovane 1998. godine. Odlikuje ga veliki broj korisnih opcija, jednostavan korisnički interfejs i ne baš mala cena. Nakon instalacije program se smešta u systray, odakle se može izvršiti korigovanje radnih parametara, ali je bitno reći da to nije jedini način da se utiče na funkcionisanje programa. Naime, titlebar svakog novootvorenog prozora biće „ukrašen” sa dva nova komandna dugmeta koji služe za brzo pozicioniranje sadržaja između monitora. Takođe, nekim opcijama može se pristupiti putem kontekstnog menija direktno sa desktopa (sekcija Properties). Na ovaj način ne samo da se svakom programu ponaosob (pod uslovom da je prečica „izvučena” na desktop) može odrediti pozicija i dimenzija „ispisa” na ekranu, već se eksplicitno može odrediti na kom će se monitoru prikazivanje radnog sadržaja obaviti. Zahvaljujući tome, ikonice se mogu držati na jednom (uobičajenom) mestu jer će se pokretanje programa obaviti po unapred definisanom šablonu.

Naredna korisna mogućnost programa ogleda se u postojanju tzv. Smart taskbara. U pitanju je svojevrsna „produžena” verzija klasične taskbar linije koju program smešta na svaki od raspoloživih dodatnih ekrana. Umesto da se informacije o minimizovanim prozorima čuvaju u okviru osnovnog taskbara (primarni ekran), one će se smeštati po taskbarovima koji se nalaze na onom ekranu sa kojeg je aplikacija pokrenuta. Zaista nema potrebe posebno isticati od kolike je koristi postojanje ove mogućnosti. Dalje, UltraMon dozvoljava postavljanje desktop tapeta za svaki monitor ponaosob. Podržano je učitavanje JPG, BMP, PCX, PNG, TGA i TIF datoteka, a tu je i set klasičnih funkcija za pozicioniranje sadržaja na ekranu (Stretch, Tile, Center...). UltraMon donosi i poboljšanje na polju kontrole prikaza skrin-sejvera. Kao što verovatno znate, Windows na ovom polju korisnicima ne nudi nimalo manevarskog prostora. Sada, po aktiviranju skrin-sejvera na primarnom monitoru, sekundarni ekran može da se „blankuje”, čak je dozvoljeno pokretanje drugog skrin-sejvera koji se nalazi u bazi. Konačno, treba napomenuti i to da UltraMon uspešno prevazilazi ograničenje operativnog sistema iskazano maksimalnim brojem monitora koji se u isto vreme mogu prikačiti za sistem. Ako vam je iz nekog razloga potrebno i više od deset monitora na jednoj mašini, sada imate priliku da i to ostvarite.

Autori programa mislili su i na one koji imaju potrebu da često menjaju radne parametre smeštene u Display Settings sekciji. Uz pomoć jednostavnog menadžera korisnik jednim klikom miša može da promeni šablon prikaza, a dozvoljeno je i njihovo automatsko učitavanje prilikom logovanja na sistem (korisno ako računar upotrebljava više korisnika).

Bez sumnje, UltraMon je korisno softverče. Ukoliko u dogledno vreme planirate da kućni računarski sistem nadogradite dodatnim monitorima, toplo vam preporučujemo da razmislite o njegovoj nabavci. Veće zamerke nemamo, no to ne znači da će kuknjava povodom razrezane cene izostati. Jednostavno, program je previše skup za naše uslove i, iako nudi par korisnih mogućnosti, čisto sumnjamo da prosečan korisnik ima računa da ga nabavi. S druge strane, manja preduzeća koja imaju potrebu za ostvarenjem iz te klase zaista nemaju o čemu da razmišljaju. Na kraju, pomenućemo još dve korisne informacije. UltraMon je za vreme trajanja probnog perioda u potpunosti funkcionalan, a sa oficijelnog sajta može da se preuzme i beta verzija treće revizije programa koja donosi pregršt korisnih novina.