Dejan PETROVIĆ

1. decembar 2024.

Uređaji koji rade po Wi-Fi 7 (IEEE 802.11be) standardu polako zatrpavaju police domaćih trgovina, sa cenama koje još uvek nisu prijateljski nastrojene prema domaćem džepu. Daleko od toga da kvalitetom i funkcionalnostima to ne opravdavaju, već svaki novitet mora da otplati svoj razvoj. Tako je u svim sferama života, te ni mrežna oprema nije izuzetak. Na stolu imamo dva Asusova mrežna AiMesh kompleta, za koje čak možemo da kažemo da i nisu preskupi.

BT8 i BT10 su nam došli u kompletima od po dva uređaja uz mogućnost proširenja u okviru AiMesh mreže. Dolaze u identičnim kućištima, ali uz osetne razlike u hardveru, te samim tim i mogućnostima. Kućišta su od bele plastike, povećih dimenzija. Nastavljaju dizajn Asusovih novijih mrežnih kompleta, kao što je ZenWiFi BD4 (SK 11/2024, i.sk.rs/33906). Na BT seriji na licu postoji samo jedna nenametljiva višebojna statusna lampica, uz donju ivicu kućišta. Zadnji panel se nalazi u donjem delu i čine ga kompleti priključaka. USB 3.0 može da se koristi za priključivanje nekog memorijskog uređaja, kao i 3G/4G LTE modema. Inače, moguća je i opcija teteringa, odnosno korišćenje mobilnog interneta za izlazak u svet (mada to, bez 5G mreže, nema velikog smisla). Zajedničko na ova dva kompleta su još DC priključak strujnog adaptera i prekidač za uključivanje.

Već sam broj Ethernet priključaka i njihovi protoci se razlikuju. BT8 dolazi sa WAN priključkom od 2,5 gigabita u sekundi, jednim LAN-om od 2,5 gigabita u sekundi i dva dodatna gigabitna LAN-a. Kod BT10 su protoci veći, ali je broj priključaka manji, plus se razlikuju u mogućnostima: ovde imamo jedan priključak brzine deset gigabita u sekundi koji može da se postavi i kao WAN i kao LAN, zatim jedan LAN od takođe deset gigabita u sekundi, te na kraju jedan gigabitni WAN/LAN. Kao što se vidi, BT10 daje mogućnost odabira izlaza (WAN), te i protoka na njemu, u situacijama kada nam je bitniji veći protok na povezanom LAN mrežnom uređaju. Kod oba modela su sve strane, sem lica kućišta, prošarane otvorima za ventilaciju. Inače, višak toplote se sa kritičnih komponenata odvodi preko pasivnog hladnjaka. ’WPS’ i ’Reset’ tasteri nalaze se ispod uređaja.

BT kompleti ostvaruju bežičnu lokalnu mrežu preko unutrašnjih antena. I ovde jedna razlika: BT8 ima sedam antena, dok BT10 ima osam. Antene su postavljene pod raznim uglovima, što je inače Asusova praksa i pokazala se kao dobra. Preko ovih antena se ostvaruju pozamašni protoci po svim frekventnim opsezima. Na BT8 protoci idu do 688, 4323 i 8643 megabita u sekundi, shodno frekventnom opsegu, tako da agregatna oznaka Asusa za BT8 glasi „BE14000”. Kod BT10 su brzine prenosa 688, 5764, 11529 megabita u sekundi („BE18000”). Razlika postoji i u broju prostornih tokova: na 2,5 gigaherca su isti (2×2), ali na pet i šest gigaherca BT8 koristi tri prostorna toka, dok BT10 dolazi sa 4×4.

ZenWiFi BT10, dakle, donosi ozbiljan iskorak, što može da bude od značaja kod većeg broja nezajažljivih klijenata. U svakom slučaju, oba BT kompleta donose izuzetne brzine prenosa podataka, što dolazi do punog izražaja tek sa Wi-Fi 7 klijentima. U ovom broju možete da pročitate koji red o jednoj klijentskoj PCIe kartici, a ovaj standard je sve prisutniji i kod jačih modela novih matičnih ploča i mobilnih uređaja.

Što se tiče pokrivanja prostora bežičnom mrežom, jedna antena više na BT10 znači i nekih desetak kvadrata više (548 naspram 557). Ovo je, naravno, po deklaraciji, u idealnim uslovima, ali potvrđujemo da BT ruteri imaju odličnu pokrivenost u klasičnoj porodičnoj kući na sprat. Mreža od četiri uređaja koliko smo ih imali na raspolaganju je obesmislila zidove, uglove i samu kvadraturu kuće autora ovog teksta.

Wi-Fi 7 je kod oba kompleta ispraćen u velikoj meri. Podržani su OFDMA, 4096-QAM, širine magistrale 20, 40, 80, 160 i 320 megaherca, a Beamforming je prisutan u standardnoj i univerzalnoj varijanti. Širina magistrale od 320 megaherca bukvalno udvostručuje broj prenetih paketa u odnosu na prvu niži širinu (160 megaherca). Četiri puta veća kvadratna modulacija govori sama za sebe. I na kraju, ni višestruka povezanost (MLO) nije preskočena. Asusi podržavaju i simultanu, i alternativnu, i prilagodiće se povezanom klijentu. MLO, da se podsetimo, omogućava agregatno povezivanje svih frekventnih opsega, te klijent neće imati potrebe da se prebacuje sa opsega na opseg, u slučaju da je udaljen od nekog AiMesha, ili je naprosto signal na višem opsegu postao „tanak”. Poveći spisak nas čeka i u odeljku sigurnosti. Možemo da računamo na AiProtection, WPA / WPA2 / WPA3, WPS, Let’s Encrypt, DNS over TLS, i drugo. Standardne mogućnosti lokalne mreže su naravno tu: VPN, mreža za goste, za decu, Firewall i još mnogo, mnogo toga.

Po svom starom običaju, Asus tačne specifikacije hardvera krije „kao zmija noge”. Za BT8 znamo da nije samo slabiji po performansama, već i u hardveru, jer ima gigabajt RAM-a i 128 megabajta fleša, dok je kod BT10 to udovstručeno. Plus, znamo da se koristi misteriozni četvorojezgarni procesor sa radnim taktom na dva gigaherca. Znamo i da je preko hardvera postavljen poveći hladnjak premazan nanokarbonskim slojem, koji radi dobro svoj posao. Ostalo je za nas „mrak”.

Svaki od uređaja kompleta može da se postavi kao mrežni ruter u okviru AiMesh, ili kao jedna od jedinica. To znači da mogu i da se kombinuju, što smo mi i uradili, te smo napravili jednu veliku mrežu od četiri AiMesh jedinice (i, na žalost, samo jednim Wi-Fi 7 klijentom). Kada kažemo da svaki od kompleta u AiMeshu može da bude mrežni ruter, to se ne odnosi i na svaki uređaj iz kompleta. Naime, Asus je jasno naznačio nalepnicom koji je u tu svrhu namenjen. Ovo je ujedno i jedina oznaka, te nakon njenog skidanja možemo znati ko je „glavni” samo ako ispratimo WAN kabl. Naravno, Asus je ovako postavio uređaje da bi se ceo sistem lako i brzo postavio. Napredniji korisnici neće imati problema da kao mrežni ruter postave bilo koji.

Krenuli smo od prvog koji nam je bio pod rukom (BT8) da ga postavimo kao osnov za dalje. Koristili smo standardnu (i jedinu) ASUS Router aplikaciju, o kojoj smo pisali zilion puta. Sam proces je potrajao, delom i zbog nadogradnje firmvera, kao koraka koji ne može da se preskoči. Dodavanje AiMesh jedinica u mrežu je išlo bez problema. Tek, za koji tren imali smo AiMesh mrežu od četiri jedinice, gde je veza između dve BT8 imala punu MLO, dok je veza između BT8 i BT10, kao i između dva BT10, bila na šest gigaherca. Verovatno bi se slično sistem ponašao i da smo mrežu zasnovali sa BT10. Moramo da vam priznamo da je lepo videti topologiju mreže sa gomilom povezanih uređaja. Napravismo ozbiljnu mrežu u kući.

Da se vratimo aplikaciji. Za promenu, kao i kod BD4, izgled je malo promenjen. Sada dominira bela boja, ali suština korisničkog interfejsa je nepromenjena. Osnovna donja traka sa opcijama donosi jedan od pet ekrana preko kojih upravljamo mrežom. Home ekran je osnovni, a opet on ima dodatnu traku sa tri ikonice, plus, pomerajući prikaz ekrana u stranu, dobija se više različitih ekrana. U suštini, sve je jako intuitivno, bez potrebe za tumaranjem u mraku. Najveći deo opcija je smešten u poveću listu na petom ekranu Settings. Dok smo kod Home, ovde je i topologija mreže, odakle može da se svakom činiocu direktno pristupi. Ovo može i preko ekrana Devices.

Verzija kojoj pristupamo iz browsera, preko IP adrese, ostala je, međutim, ista kakvu autor ovih redova koristi bezmalo deset godina. AsusWRT je vrlo fleksibilan, te se i interfejs prilagođava mrežnom uređaju. Sada je lepa prilika da vidimo šta AiMesh stranica nudi. Ovde imamo direktnu topologiju samo AiMesh uređaja koja nam omogućuje da vidimo šta je kako povezano, kao i postoje li eventualni problemi. Takođe može da se pristupi direktno svakom AiMesh uređaju, kao i povezanim klijentima. Zgodne opcije prema klijentima su Bind i Optimization. Prva omogućuje da „preselimo” povezanog klijenta sa jedne AiMesh jedinice na drugu, a druga da ponovimo njegovo povezivanje sa mrežom.

Prvi put smo probali i Download Master, što je alat koji se posebno instalira, a namenjen je da olakša rad sa preuzimanjem podataka sa interneta. Može da mu se pristupi preko Asusovog korisničkog interfejsa, ali preko mrežne infrastrukture kojoj pristupamo iz samog Windowsa. Alat se otvara iz browsera, u zasebnom prozoru, a vizuelno je pandan AsusWRT interfejsa. I dalje imamo dve grupe alatki u levoj bočnoj traci: Task i Settings. Task direktno upravlja preuzimanjem (pauziranje, nastavljanje preuzimanja, brisanje...). Pod Settings: General upravljamo lokacijom, portovima i slično. Dalje, tu su Bit Torrent, NZB i aMule.

Zanimljivo je da se naš desktop računar, sa Wi-Fi 7 karticom koju pomenusmo, niti jednom nije povezao na šest gigaherca, iako je računar relativno blizu uređajima. Nismo imali čak ni opciju da direktno izaberemo opseg. Verovatnoća je da sistem sâm bira šta je najbolje, a očigledno je da je za šest gigaherca i jedan plafon dovoljno velika prepreka da radije bira pet gigaherca. No, možda i grešimo.

Nemamo reči da opišemo kakvu mašineriju od lokalne mreže smo upravo postavili i koristili. Asusovi BT kompleti su se ponašali u skladu sa specifikacijama, a svakako više od naših očekivanja. Ceo sistem se pokazao neprobojnim, prilagodljivim i vrlo, vrlo efikasnim. Uverili smo se i da različiti BT uređaji bez problema mogu da funkcionišu zajedno, bez obzira koji je glavni, a koji je zapravo najjači. Od nas apsolutno sve preporuke.

GALERIJA