Miodrag KUZMANOVIĆ

1. decembar 2024.

Bez obzira na to što mnogi tvrde da je 2024. godina bila turobna za gejming, ja insistiram upravo na suprotnom. Ovo je bila godina prepuna odličnih niskoprofilnih iznenađenja i još boljih visokoprofilnih katastrofa. Ovo je bila godina u kojoj su sve skupe i ljigave woke blockbuster budalaštine potpuno pukle na tržištu, što će se neumitno odraziti na budućnost „progresivne” politizacije igara. Pirova pobeda normalnih ljudi, tačka preokreta, igrački Staljingrad. Vreme je za novu stepsku ofanzivu, ali ovoga puta ne smemo stati na obali Rajne.

Iako se, tehnički, pojavio krajem 2023, Warhammer 40.000: Rogue Trader, prvi CRPG u WH40K univerzumu, toliko je masivan, sadržajan i veći od života da transcendira tih par ubogih nedelja. Ujedno je bio i gigabagovit, tako da ga je 99 odsto publike pravilno doživelo tek u ovoj godini. Nije nezamislivo supernezaboravan kao Baldur’s Gate 3, ali je dovoljno dobar da mu nosi barjak. Neposredno nakon njega, zubalo sam zabio u fenomenalni Prince of Persia: The Lost Crown, verovatno najbolju metroidvaniju u poslednjih deset godina, dovoljno dobru za našu naslovnu stranu. Godina je počela vatrometom.

Prvo krupno razočaranje u 2024. godini bio je anemični Pacific Drive, još jedna žrtva suicidalne ideje da je stil važniji od supstance. To više ne pali ni kod botoksiranih kravokokošaka sa splavova, a kamoli kod publike koja želi osećaj bolji od seksa sa gumenim ženama. Odnos sa Helldiversima 2 počeo je odlično, sve dok Sony nije odlučio da ubije PC verziju igre, mada to ubistvo nije bilo ni približnog intenziteta kao samoubistvo samoubilačkog odreda. Suicide Squad: Kill the Justice League je tačka na kojoj je publika jednoglasno rekla aktivistima maskiranim u developere da od**bu u skokovima. Ovaj progresivni užas sa faktorom transfera neprijatnosti jačim i od druge sezone TV serije „Rings of Power”, napisan i produciran od strane idiota koji su se usudili da ubiju Betmena, ekspresno je postradao i bio pogreben.

Od Alone in the Dark i Outcast: A New Beginning niko nije očekivao ni dobio mnogo - obe igre su tiho potonule, baš kao što zaslužuje svako ko se plaši da rizikuje i zazire od originalnih misli. Kad je developer bezidejni kmet, takva će mu biti i igra. Dragon’s Dogma 2 i Stellar Blade su nakon njih došli kao proteinski šejk nakon nožnog dana u teretani. Stellar i njegove žonglirajuće androidske grudi ujedno su prva visokoprofilna pobuna protiv sistemskog seksizma i insistiranja na ružnim ženama u gejmingu, kodifikovanog u Microsoftovim preporukama za developere, gde se bukvalno kaže da lepe žene nisu poželjne. Nije SF, istina je.

Homeworld 3 se dosledno držao te preporuke, te smo, osim dosadne kampanje, dobili i glavnu junakinju sa muškim telom i velikim koščatim stopalima, koje ste bili prinuđeni da gledate u svakoj inter-misionoj sceni, gde navigatorka lebdi u anti-gravitacionom polju. Teško je objasniti svu bizarnost Homeworlda 3, bukvalno morate da ga vidite da bi vam postalo jasno da su ga projektovale žene ženomrskinje. Lepo je da je igra pukla i da će zbog toga takve stupidne vizualizacije padati na pamet manjem broju developera.

Elden Ring: Shadow of the Erdtree stavili smo na naslovnu samo zbog hajpa. Evidentno je da je Mijazakiju postalo veoma dosadno da decenijama štancuje jednu istu igru - s obzirom na to da je Japanac, smor je mogao da kanališe kroz depresiju (koja je evidentna u igri) ili kroz sepukku. Priča se da Sony želi da kupi njegov studio, te se bojim da si lik stvarno ne zabije vakizaši u crijevo.

Kao protivteža dosadnjikavom Erdtreeu našao se WARNO, najbolja ratna igra ove i nekolicine prošlih godina. Padobranci iz Pskova koji oslobađaju Frankfurt iz kandži globalista, može li leto da bude bolje i ispunjenije? Still Wakes the Deep je zato razočarao, ne zbog atmosfere, već zbog, praktično, nepostojećeg gejmpleja. Ako je i od simulatora hodanja, mnogo je. Porazan je ispao i Sins of a Solar Empire II, čiji autori su, izgleda, prespavali proteklih petnaest godina i sve standarde koje je postavio Stellaris.

Jesen je došla sa Frostpunkom 2, igrom koja je toliko dosledna u simulaciji mizerije, da nije mogla da bude sazdana igde drugde do u Poljskoj. Raspoloženje su mi osetno popravili Astro Boy, moj, za sada, najozbiljniji kandidat za igru godine i Warhammer 40.000: Space Marine 2, druga odlična WH40K igra ove godine. Novembar završavam uz više nego solidni S.T.A.L.K.E.R 2: Heart of Chornobyl, te od većih neizvesnosti ostaje samo Indiana Jones and the Great Circle.

Concord i Dragon Age Veilguard nekako sve vreme vise u vazduhu, smrduckaju i čekaju svoj red kod mesara Qzme. Ali, šta još može da se kaže o najboljim pokaznim vežbama za imploziju vouka, nego da nazdravimo njihovoj sudbini. Ako neko mora da capne da bi budućnost bila bolja, neka to budu ove dve svinje i neka ih Assassin’s Creed Shadows dostojno isprati u stopu kad sledeće godine zvekne o hladan beton.