Vladimir PISODOROV

1. jun 2024.

Iako je njoj prošlo tek nekoliko dana, nastavak Senuine golgote čekali smo punih sedam godina. Tek što je izašla iz Helheima, Senua nije časila časa i odlučila je da krvlju naplati patnju svog naroda. Predala se trgovcima robljem, krivcima za nezapamćen pokolj nad njenim saplemenicima i sada čeka da je prevezu brodom na njihovu teritoriju kako bi počela da se sveti. Nakon epske oluje završava na obalama Islanda, odakle kreće u novu avanturu od koje će se „običnim” posmatračima lediti krv u žilama.

Hellblade II je arkadna avantura koju od prethodnog poglavlja razlikuje još snažnije oslanjanje na priču, dodatni reflektori upereni na Senuinu psihozu (glasove koje sve vreme čuje uporniji su i ubedljiviji nego ikad), ali i ambijentalne tehničke karakteristike, koje bi igrača trebalo da uvuku u igru i dočaraju mu sve grozote desetog veka. Naum je tako umešno sproveden u delo da u momentu zaboravljate svaki sekund protraćenog vremena na čekanje da se Hellblade II pojavi na rafovima prodavnica. Teško je rečima opisati atmosferu koja vlada tokom igre i da li pre pomenuti Unreal 5 engine koji tek ovim naslovom sija punim sjajem, zavodljivu igru svetlosti i specijalnih efekata ili zvuk u kom je grehota uživati ukoliko nemate sluške na glavi. Dok se povređena i iznemogla Senua tetura po plaži pokušavajući da se spasi od talasa, kiše i jakog vetra, osetićete svaki njen posrtaj i sumnju koju nosi duboko ugneždenu u grudima. Dok se bude probijala kroz pećine u potrazi za odgovorima, put obasjavajući utuljenom bakljom, trzaćete se svaki put kada oseti strah, a kada ispred vas budu iskočili kultisti ili spodobe došle „s one strane”, mač će se činiti težak kao olovo, svaki udarac važan kao meč lopta na Vimbldonu, strepnja od još jedne rane na telu duboka kao kanjon... Ako „padate” na atmosferu i pozadinsku priču kao centralne figure gameplaya, spremite se na spektakl, jer je Hellblade II naslov-primer kako posao treba da se obavi.

Radnja se odvija na ogromnom, ostrvskom prostoru, mada to ne znači da ćete biti u prilici da ga slobodno istražujete. Igra je linearna i čak kada se nalazite u spletu pećina ili pokušavate da rešite zagonetke, šansa da zalutate ili da vam nešto odvuče pažnju jednostavno ne postoji. Ukoliko se negde i nađe sporedni put, ne postoji razlog da njime krenete. U takvim situacijama, sve što možete da očekujete kao nagradu je „dešifrovanje” simbola, koje će vam doneti dodatni uvid u priču i ništa više od toga. Nije potrebno posebno isticati da na raspolaganju nemate ni mapu, ali ni jasno naznačenu trasu kojom bi trebalo da se krećete. Zapravo, Senua na svom putešestviju ne može da brusi svoje umeće, ali ni da se pozabavi nadogradnjom opreme, pa čak ne može ni da manipuliše predmetima. Umesto toga, u koricama za pasom nalazi joj se mač koji izvlači samo kada je to neophodno i na šta vi ne možete da utičete. Tu je i ogledalo koje koristi da se fokusira i nakratko ubrza pokrete, kako bi parirala superiornijim neprijateljima. Koliko joj je još ostalo energije pretpostavljate na osnovu količine krvi na ekranu, njenom zamućenom pogledu i tome da li je nakon primljenog udarca posrnula. Šta u tom trenutku treba da radite (melema za otklanjanje bolova nema ni na vidiku, sakupljanje biljaka nije predviđeno, nema magija koje bi vas izvukle iz bule...), neće vam biti otkriveno, baš kao što tokom cele igre nećete biti u prilici da na ekranu dobijete informacije o tome da je moguća neka vrsta interakcije sa okolišem. Što bismo rekli, igra je u potpunosti HUD free. „Živite” Senuinu avanturu i jedini perk je to što je pogled na akciju izveden iz trećeg lica.

Ograničenja dolaze i u vidu poteza koje Senua može da izvede. Može da trči, a tokom borbi da se izmakne u odabranu stranu, ali i da pokuša da blokira neprijateljski napad. One koji pokušavaju da joj oderu kožu s leđa ne može da šutne, ali je olakšavajuća okolnost to što su borbe uvek u maniru „jedan na jedan”, pa nema bojazni da ćete sa leđa dobiti udarac kada se tome najmanje nadate. Ovo je naročito važno zbog toga što je kamera jako blizu dešavanjima i bilo bi nepregledno boriti se sa više neprijatelja istovremeno. Udarce krvnicima možete da zadate na dva načina, jer su na raspolaganju brz i razoran udarac. Svaki dobar potez „puni” ogledalo energijom, koju onda koristite da ubrzate pokrete i sasečete neprijatelje. Iako su repetitivne i u većini slučajeva lišene tenzije o ishodu, borbe su neverovatno dramatične i, kao što smo rekli, osetićete svaki Senuin trzaj mišića. U isto vreme ste zadivljeni onim što vidite i kakvo to osećanje u vama budi, ali i razočarani, jer je manevarski prostor, blago rečeno, skučen.

Linearnost igre ogleda se i u tome što se borbe odigravaju samo onda kada je to predviđeno scenarijom. Kretanje unapred određenom putanjom dovodiće vas u situacije da je potrebno savladati određene vrste prepreka, ali ništa od toga nećete morati da obavljate ručno. Senua se sama saginje, sama provlači kroz prolaze, sama bira put kojim se vere po litici... Sve što treba da uradite je da gurate pečurkicu kontrolera u smeru kojim želite da se kreće i povremeno da pritiskate taster kako bi se inicirala akcija.

Slična situacija je i sa zagonetkama koje su nešto češće nego borbe. Kao i prethodnog puta, bićete u prilici da tražite sastavne delove simbola koji služe kao ključevi za otvaranje magijom blokiranih prolaza. Važno ih je uočiti u okruženju, a onda pritiskom na taster koji Senui pomaže da se fokusira „umemorisati” i na kraju se vratiti do blokiranog prolaza, kako biste ga otvorili. Povremeno, Senua će biti u prilici da manipuliše prostorom, za šta koristi lebdeće kugle koje se pojavljuju po okolini. Na taj način, iz svoje realnosti uklanjaće ili u nju vraćati čitave delove krajolika, bez obzira na to koje su im dimenzije. Sve to prilično je jednostavno i ne podrazumeva da treba da odete više od nekoliko ekrana unaokolo kako bi vam se rešenje ukazalo. Kako ne postoje alternativni putevi za kretanje, tako ne postoje ni sporedne misije, čak ni kada „odmotavanje” priče sugeriše suprotno.

Nije prvi put da se srećemo sa igrama kao što je Hellblade II. Setite se famoznog walking simulatora - Death Stranding, fascinantnog i pompeznog Heavy Raina ili „avanture” Until Dawn. Sve su to bila ostvarenja u kojima je zarad priče i atmosfere žrtvovano sve ostalo. Takav je slučaj i sa novom Senuinom avanturom, s tim da su autori ovde otišli još korak dalje. On je toliko dugačak, da će retko ko u skorije vreme moći da mu parira. U igri je fokus čvrsto usmeren na naraciju i atmosferu i igrač tu malo šta može da učini. Ili će da uživa ili će da proklinje dan kada se mašio za novčanik.

Najveći problem je u tome što za vreme igranja imate osećaj da nemate puno toga da radite. Početno oduševljenje dramaturgijom i scenografijom će da splasne, a onda ćete doći u situaciju da ponavljate jedan te isti skup akcija i čekate da se igra završi. Koliko bi samo bilo bolje da su autori omogućili (barem) slobodne borbe ili elemente kao što su pentranje u Assassin’s Creed stilu. Ne kažemo ni da je igra trebalo da se pretvori u Tomb Raider ili u Uncharted, ali pinkica njihovih gradivnih sastojaka mogla je da se nađe i ovde, a da se ne naruši odabrani narativ.

Dodatni problem predstavlja i to što Hellblade II nema gotovo nikakvu „ponovljivost”. Jednom kada „obrnete” igru, nema puno toga što bi vas nateralo da to uradite ponovo. Jedino što nam pada na pamet je to da ćete poželeti da uživate u neverovatnim grafičkim rešenjima i atmosferi. Sve ostalo biće predvidivo i identično kao i prethodnog puta.

Zanimljivo je i to da je igra dostupna samo u digitalnoj varijanti i da ju je, za sada, moguće igrati samo na PC-u i Xboxu Series X/S. To je ono što se ovih dana smatra ekskluzivom. Pretplatnici servisa Game Pass su u celoj priči prošli najbolje, jer će igru moći da igraju bez dodatnih troškova.