Miodrag KUZMANOVIĆ

1. jun 2024.

U poluigrivoj formi, Prison Architect 2 sam video na prošlogodišnjem Gamescomu, gde mi je developer dozvolio da igru „isprobam iz njegove ruke”. PA 2 mi je bio prilično odbojan na prvi pogled, ali ne zbog mučne teme, već zbog vizuelnog stila koji je bio okruglast i simpatično nonšalantan, kao da je u pitanju farma teletabisa, a ne zatvor. Sve u vezi sa igrom mi je delovalo nakrivo nasađeno, a potvrdu da nisam istripovao stvari dobio sam obaveštenjem da sve što sam video podleže višemesečnom embargu. Igru sam isprobao u avgustu, a o utisku sam mogao da pišem u oktobru, kada sam svaki fragment utiska odavno iznojio iz sistema, te se taj preview nije obistinio.

Nedavnu vest da je izdavač, Paradox Interactive, nakon devet godina zamenio studio koji radi na igri primio sam kao nešto što ima logike. Double Eleven napolje, Kokku unutra. Ni za ove druge nisam čuo (verovatno niste ni vi), ali Švedski menadžment verovatno zna šta radi. Uporedo sa tom rokadom, na test smo dobili poslednju verziju igre, onu gde je sav posao još uvek bio delo prethodnog tima, a ovo što sledi su utisci nakon nekoliko sati igranja. Vredi napomenuti da je početak prodaje igre sa maja tekuće godine pomeren za septembar, tako da ne verujem da ima vremena za neke fundamentalne promene. To je, što je.

Prison Architect 2 je „duhovni naslednik” Prison Architecta koga potpisuje Introversion software, a koji je i pored vremenske distance od bezmalo deceniju, neuporedivo interesantniji i igriviji naslov (pride, može da se kupi za samo pet evra). Dvojka, pre svega, donosi 3D izometrijsku grafiku, što za neposrednu posledicu ima zatvorske komplekse sa više spratova. U prvoj igri, zbog njene 2D perspektive, zatvori su bili ravni kao palačinke, dok ovde možete da gradite i ekvivalent kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici, sa svojim lepim, trospratnim zgradama od fasadne silikatne opeke. Taj zatvor pamtim sa prakse iz druge godine Pravnog fakulteta u Novom Sadu, o čemu ću detaljnije nekom drugom prilikom.

Dvojku možete igrati u kampanjskom ili sandbox režimu. Prvi nudi kampanju sa progresivno sve težim i složenijim izazovima, koji će vas pripremiti za potpunu slobodu sandboxa. Kao i u prvom delu, glavni cilj je profit, koji ostvarujete uspešnim „prevaspitavanjem” zatvorenika. Novac zarađujete i opcionim aktivnostima, poput angažovanja zatvorenika na raznim poslovima, pa i zakulisnim radnjama (vođenje duplih knjiga, recimo). Sve objekte i aktivnosti, osim osnovnih, otključavate kroz talente, a XP sakupljate ispunjavanjem mini-ačivmenata.

Suštinska mehanika se, i pored 3D perspektive, uopšte ne razlikuje od prethodne igre. Da bi zatvor profunkcionisao, morate da podignete žicu, izgradite ćelije i u svaku ubacite krevet i klonju, napravite kancelariju za upravnika, izgradite tuševe, kuhinju i trpezariju. Onda možete da naručite dostavu zatvorenika, gde birate i kategoriju (opasniji donose više love na dnevnoj bazi) i da gledate kako dani teku. Naravno, pre ili kasnije ćete fasovati pobunu, jer će krimosima biti dosadno bez teretane, kluba ili prostorije za „kondžugalne” posete. Uvek ćete morati da balansirate između dnevnih prihoda i rashoda, a odlučivaćete i u kom smeru želite da razvijate svoju apsanu. Izbor između represivnih mera i opuštenog služenja kazne, ipak, nije prost i binaran, već možete da ga nijansirate.

Vizuelni stil igre je nešto sa čime nikako ne mogu da se pomirim. Glavate čikice sa stilizovanim, eliptičnim telima i udovima i šalalala pristup svemu ne idu uz koncept zatvora. Ne treba da vas iznenadi ni činjenica da je zatvor predstavljen u solidno sanitizovanoj formi, bez internih bandi podeljenih po ideološkoj osnovi, što je konstanta u američkim zatvorima. Sav interni kriminal, tuče i nasilje posledica su neispunjenih potreba za zabavom i slobodnim aktivnostima, što deluje kao pokušaj izbegavanja realnih kontroverzi. Politički korektan zatvor neće biti interesantan ni devojčicama, pa igri predviđam meteorski pad u ad.

PRETHODNI TEKST Organic Maps

SLEDEĆI TEKST Manor Lords