Miodrag KUZMANOVIĆ

1. jun 2024.

Iako je ovo, praktično, peti, a ne treći Homeworld, tvrdnja da se istorija treći put ponavlja kao farsa u većoj meri stoji. Prva igra je pomerala planine, a ljudi su je budni sanjali, čekajući kraj dosadnog dana da bi uveče ponovo postali Fleet Command i poveli flotu ka dalekoj, nedostižnoj Higaari, utapajući se u oživljeni SF film koji je bio decenijama ispred svog vremena. Nastavci i međunastavci bili su gori, ali u opštem kontekstu i dalje fenomenalni. Čak je i „prizemni” prolog iz 2016. (Deserts of Kharak) bio sasvim upotrebljiv, na momente i odličnjikav.

Osam godina kasnije, Homeworld 3, nastao u saradnji sa konsultantskom kompanijom „The Centre for Digital Media and Diversity in Games” i zaražen Denuvo DRM-om, dolazi da nam eksplicitno objasni kako jedna sjajna ideja može da postane obični, neupečatljivi prosek. Homeworld 3 nije loš, makar sa tehničke strane, ali podbacuje na većini drugih polja, pogotovo u sferi priče i atmosfere. Igra ima potpuno besmislenog antagonistu i zaplet koji će vas ostaviti potpuno ravnodušnim. Zapravo, bićete srećni što je „samo” dosadan i što vam na nos ne gura progresivne ideje kakve svi veći izdavači ubacuju svuda, kao preplašeni sovjeti pohvale Staljinu. Osim blagog lezbo-vajba, ovde nema drugih kurioziteta.

Single-player kampanja sastoji se od trinaest misija, od kojih sam se na normal nivou namučio samo sa jednom, dok su druge bile boza, a poslednja obično smaranje. Uključujući i tutorijal, single-player sadržaj ćete spaliti za manje od devet sati, posle čega možete da se posvetite skirmishu, PVP multiplayeru ili kooperativnom, proceduralno generisanom roguelite režimu, koji je, zapravo, najzanimljiviji od ponuđenog. Uzevši mustru iz No Returna, roguelite režima za The Last of Us IIremastered i prebacujući ga u RTS formu, Homeworld 3 vam daje seriju misija sa random zadacima, eskalirajućom pretnjom i nasumičnim nadogradnjama, uz permanentnu meta-progresiju. U dobrom društvu, ova War Games roguelite sekcija može da bude zaista dobra zabava, uz koju ćete zaboraviti bledilo single playera.

Pored nešto unapređenog sistema kontrole, uz očuvanu opciju da igrate sa šemom iz originala, najveća novina Homeworlda 3 je svemirski 3D teren. Gigantski asteroidi, masivne svemirske stanice, površine planetoida i drugo tlo realno su jedina sistemska razlika u odnosu na ranije nastavke (sa izuzetkom Deserts of Kharak, koji je, mahom, full prizemljen). Iako je „lebdeći” teren zamišljen kao extra strateški sloj koji bi vam dao dodatne opcije za napad i odbranu, u praksi je samo prepreka koja smeta preglednosti i rotaciji kamere. Nijednom u toku kampanje nisam iskoristio savet da brodove pošaljem kroz tunel i protivniku zađem iza leđa - em mi se nije zezalo sa retardiranom kamerom, em većina misija zahteva da eliminišete sve što leti, pa zašto ne ići redom? Jedinu realnu korist od prepreka i površina imate u nekoliko defanzivnih misija, gde ćete na njih postavljati turele i kriti mamabrod iza instalacija protivvakuumske odbrane.

Homeworldu 3 se ne može osporiti da izgleda odlično, a i to što nije toliko zahtevan koliko moćno izgleda je dodatni bonus. Nesrećni svemirski teren tu igra još jednu ulogu, bivajući poligonom za teksture i arhitekturu koji dodatno podvlače umešnost grafičkih dizajnera. Igra podržava i HDR, ali i pored Windowsa 11, HDR režima i mog novog LG UltraGear OLED monitora, nisam primetio nikakvu razliku u odnosu na obični prikaz. HDR na PC-u kasni već više od pola decenije u odnosu na PlayStation - ovaj jaz prestaje da bude smešan i postaje alarmantan.

Ako vam je do ovog, nikakvog single-playera, preporučujem da sačekate neki masniji popust pre nego što se uhvatite za novčanik, mada dotle možda bude i kreka, pa ste mirni za dž. Multiplayer, koji je bolji, ipak ne vredi 60 evra, tako da i tu sledi preporuka da iskulirate koji mesec.