Vladimir TRAJKOVIĆ

1. decembar 2022.

Prošlog meseca, predstavili smo novu Intelovu generaciju procesora, poznatu pod nazivom Raptor Lake. Prvi model procesora iz ove serije sa kojim smo se upoznali bio je pripadnik više-srednje klase, sa oznakom i7-13700K. Bili smo poprilično zadovoljni viđenim, iako smo imali i poneku zamerku, a glavne su se odnosile na radne temperature novih modela, kojima su trocifrene vrednosti postale „nova normalnost”. Ovoga puta, pozabavili smo se trenutno najjačim modelom Raptor Lake generacije, kao i jednom dobrom osnovom za ovakvu konfiguraciju. Utisci su nam podeljeni, a krenućemo od komponente koja nam je pokvarila utisak.

Intel Core i9-13900K

Konfiguracija jezgara od koje je sastavljen najjači Core ove generacije obuhvata osam Performance i dvostruko toliko Ekonomičnih jezgara. Dostupan je i Hyper Threading, ali samo za P jezgra, tako da je ukupan broj logičkih jezgara 32. Pažljivom čitaocu neće promaći podatak da je u odnosu na model Core i7-13700K koji smo opisali u prethodnom izdanju „Sveta kompjutera2,ovaj i9 unapređen samo na polju Ekonomičnih jezgara, kojih je sada duplo više, dok je broj Performance jezgara ostao nepromenjen. Istina, maksimalne Turbo vrednosti su podignute za koju stotinu megaherca, ali je osnovni radni takt jezgara, isto tako, snižen za otprilike istu razliku. Ovakva konfiguracija ni ne čudi, uzimajući u obzir da Intel sa sadašnjim proizvodnim procesom odavno udara u zid mogućnosti daljeg povećanja radnog takta, ali i u fizičke granice samih tranzistora koji čine procesor.

Kada je o performansama reč, limiti tehnologije proizvodnog procesa još su izraženiji. Daleko od toga da je ovo spor procesor; jedan je od najbržih kada je zabavni softver u pitanju, ali to svakako ne može biti njegova primarna namena. U „ozbiljnom” softveru, on gubi na svim poljima u odnosu na glavnog konkurenta, novi AMD Ryzen 7900X. Dobrim delom, krivac tome su ograničenja radnog takta nametnuta temperaturnim limitima koje ovaj procesor dostiže vrlo brzo. Uz nimalo jeftino, niti „naivno” AIO vodeno hlađenje (Be quiet Silent loop 2), ovaj Core i9 je (pre)često „udarao” u 100 stepeni Celzijusa, što mu je, ujedno, i maksimalna dozvoljena radna temperatura, nakon čega kreće da obara radni takt, kako bi sačuvao svoje tranzistore. Isti taj „vodenjak” uspevao je da glavnog konkurenta drži pod kontrolom, čak i uz malo automatskog overkloka, koji obezbeđuje AMD-ov Precision Boost 2 sistem. Istina, razlika u temperaturi bila je jednocifrena, ali je upravo to granica koju je potrebno preći, pa da jedan procesor radi odlično i pritom ima prostora i da malo preskoči fabrički propisane frekvencije radnog takta, dok se drugi guši uz striktno poštovanje propisanih vrednosti. Verujemo da bi rezultati bili kudikamo bolji sa „pravim” vodenim hlađenjem, ali to je, ipak, sfera rezervisana za entuzijaste, jer se ne može i ne sme očekivati da je svaki potencijalni kupac najboljeg procesora iz trenutne generacije spreman da se upusti u vode (bukvalno) nečega čime se nikada ranije nije bavio, niti ima dovoljno znanja i veštine da bi u tome bio uspešan.

Jednostavno, iako brz i u pravim okolnostima i rukama znalaca vrlo moćan procesor, Core i9-13900K je onaj baksuzni pripadnik ove generacije, koji se neće proslaviti na tržištu. Cena koju neko treba da plati da bi ga koristio onako kako je Intel zamislio, jednostavno je previsoka u svakom pogledu.

A sada malo o ploči koja nam je znatno popravila utisak čitavog testa i koju bismo rado videli u stalnoj postavci među redakcijskim mašinama (ali uz Core i7-13700K).

Gigabyte Z790 Aero G

Gigabyteova serija matičnih ploča pod nazivom Aero, za kratko vreme stekla je solidnu popularnost, pa novi model sa Z790 čipsetom nastavlja već utabanom stazom. Ovaj, kao i prethodni modeli iz ove serije, pripadaju tzv. Creative klasi ploča, koju odlikuje visok kvalitet komponenata i kod koje je akcenat na stabilnosti sistema, dok se za njenu ciljanu publiku smatraju „kreativci”, kako su neki marketinški magovi označili korisnike koji od svojih mašina traže samo pouzdanost i kvalitet, bez „gejmerskih” dodataka koji im nisu potrebni. Dakle, od ovih ploča može se očekivati i doza ozbiljnosti, uz diskretnu estetsku crtu, izvedenu u kombinaciji crno-srebrnih tonova.

Kako je akcenat stavljen na „ozbiljan” rad, ne čudi to što su mogućnosti za povezivanje skladišnih uređaja iznad proseka. Tako je na Aero G moguće „ubosti” čak pet M.2 uređaja, od kojih jedan podržava trenutno najbrži PCI-E 5.0 x4 standard, dok su preostali izvedeni u skladu sa PCI-E 4.0 x4 standardom. Podržani su gotovo svi mogući RAID nizovi, pa će budući korisnici imati opcija napretek, a tu su i četiri SATA porta, jer će hard-diskovi živeti večno.

Još jedan detalj, svojstven ovoj seriji ploča, jeste DisplayPort In konektor na zadnjem panelu. Naime, u kombinaciji sa USB-C portovima, ovaj konektor čini Vision Link sistem, koji može imati razne namene. Jedna od njih je i prenos video-signala paralelno sa prenosom podataka putem USB 3.2 magistrale, uz napajanje povezanog uređaja sa 60 vati, a sve to uz pomoć samo jednog USB-C kabla i povezivanja više monitora i/ili drugih uređaja uz daisy chain, odnosno, serijski. Grafički stvaraoci znaće da cene ove mogućnosti, jer se sve češće koriste grafičke table u koje je ugrađen ekran osetljiv na dodir, za razliku od starijih modela, gde se „crtalo” po određenoj površini, a rezultat video na monitoru, što nije baš ergonomski najsrećnije rešenje. Kako su ovakve table, zapravo, potpuno funkcionalni monitori, korisniku je ostavljena mogućnost da uz pomoć kratkog DisplayPort kabla (isporučuje se uz ploču) sa grafičke kartice „izvuče” video-signal i prosledi ga ka DisplayPort In konektoru na ploči, kako bi ploča dalje taj signal prosledila putem USB-C konektora. Do sada su se za ovakav način povezivanja koristili posebni uređaji, što je samo povećavalo broj potrebnih kablova, a ovde je ta mogućnost izvorno podržana. Takođe, na ovaj način omogućeno je povezivanje i klasičnog monitora, a ako pritom podržava i napajanje putem USB-C kabla, na stolu će se naći samo jedan, i to prilično tanan kabl.

Ostatak konfiguracije USB portova sasvim je korektan i svoje mesto su našli, pored pomenutog, još jedan USB-C koji podržava USB 3.2 standard, kao i dva klasična USB 3.1, dok ostatak zadnjeg panela zauzimaju još četiri USB 3.0 i dva USB 2.0 porta. Mogućnosti povezivanja raznih uređaja zaokružuje i stari RS-232, odnosno, serijski port, za povezivanje sa, u današnje vreme, vrlo specifičnim ili baš arhaičnim uređajima.

Naponsku sekciju čini 14 faza, što nije ni blizu nekog maksimuma kojim raspolažu modeli iz viših klasa, prvenstveno namenjeni overkloku, ali treba uzeti u obzir da je Aero G model iz srednje klase, te da podrazumeva pouzdanost i stabilnost u radu, pre nego obaranje nekakvog rekorda. U praksi je pokazao da će jednom Core i9-13900K procesoru temperaturni limit biti znatno veći problem od eventualnog nedostatka struje, jer se ploča nije ni „oznojila”, dok je procesor za to vreme kuvao.

Mrežnu sekciju čini Intelov 2,5G LAN kontroler, kao i AX211 Wi-Fi 6E, sa podrškom za novi Bluetooth standard u verziji 5.3. Zvučna podrška izvedena je uz pomoć Realtekovog ALC1220-VB čipa, koji je nešto slabije opremljen za današnje standarde, jer mu podršku pružaju samo Chemicon audio-kondenzatori, bez dodatnog DAC-a i pojačala za slušalice. Ovo i nije neka mana, jer ko ovu ploču planira da koristi za ozbiljnije audio-poslove, svakako će se odlučiti za neku bolju zvučnu karticu.

Aero G opremljen je i senzorima za buku, tako da je moguće podesiti brzinu ventilatora sistema u skladu sa zahtevima za tišinom, pa je ovo dobra osnova za neku ultratihu studijsku mašinu.

Tokom testa, ploča se pokazala pouzdanom i stabilnom, bez sitnih i krupnih bagova koji su svojstveni ranim verzijama BIOS-a. Sa cenom od oko 400 evra nikako ne spada u povoljnu kupovinu, ali kome su potrebne njene jedinstvene mogućnosti, svakako neće pogrešiti ako je odabere.