Bojan JOVANOVIĆ

1. februar 2022.

Otkako je serija „Černobilj” oduvala publiku pre par godina, videli smo najezdu igara koje su pokušavale da ućare koji evrocent na konto smeštanja fabule u najgoru katastrofu koja je zadesila evropski kontinent od Beovizije. Sto i jedna igra sklepana na besplatnim endžinima prodefilovala je kroz Steam prodavnicu, podsećajući nas da razvoj igara možda ipak nije tako jednostavna delatnost kao što se to čini laicima i da treba imati nešto više od „superoriginalne” ideje. Neke od tih igara pružile su pipke ka konzolama, a među njima je i S.W.A.N. Chernobyl Unexplored. Potpisnik ovih redova je, avaj, bio dovoljno blesav da je instalira i pokrene na svom Xboxu.

Za ovaj naslov, koji ste platili sa pošteno zarađenih 12 i kusur evra, dobićete nekih pet do šest sati efektivne igre. Uvodna animacija u dokumentarnom stilu (i sa korišćenjem stvarnih dokumentarnih snimaka) okvirno objašnjava černobiljsku katastrofu uz nakačeni kliše kako su se naučnici petljali sa nečim što nisu smeli. Naime, nedaleko od Pripjata nalazi se tajni institut naslovnog akronima u kome su vršeni eksperimenti nad ljudima koji su ispoljili uznemirujuće i do tad neviđene psihofizičke bolesti, odnosno, nadljudske sposobnosti. Baš ta zgrada je odjednom počela da šalje signal i baćuške šalju odred specijalaca da provere šta se tu dešava. Pogađate - kolege vam sve redom stradaju i vi ostajete kao jedini preživeli da skopčate šta se tu kog vraga dešavalo, ko je ugasio svetlo i koju ocenu iz pravopisa i kaligrafije je imao neko ko je krvlju ispisivao poruke po zidovima. Ah, da, ne bi bilo loše i da u nekom trenutku nađete izlaz i spasite život, bežeći glavom bez obzira.

Ono što sledi je strogo linearni hororčić iz prvog lica, gde vam je jedino sredstvo opstanka mizerna baterijska lampa, uz brze noge kad zagusti. Kao što smo navikli kod svih mogućih indie horor ostvarenja, segmenti priče se odmotavaju sakupljanjem raznih spisa, čitanjem zapisa na kompjuterima i preslušavanjem naracije na kasetama koje su naučnici revnosno snimali. Dizajneri su maznuli štošta ideja sa svih strana, od teleportujućih hodnika iz Layers of Fear, dizajna čudovišta iz Amnesie, do pomenutih krvavih grafita iz Dead Space. Plašenje igrača je, takođe, vrlo banalno i svodi se na iskakanje iz mraka uz vrisku i ciku, kao i Lenjinove slike na zidovima. Užas.

Kao da pomenuto već nije bilo dovoljno, uglavljeno je još nekoliko elemenata gameplaya, čisto reda radi. Postoje, tako, deonice u kojima ste u procepima u stvarnosti nastalim nakon umiranja pacijenata, gde bukvalno upucavate emocije i to sa četiri vrste municije. Tu je i vizir nazvan Nađa, koji vam omogućava da vidite skrivene kutije i sakupljate energiju za još jednu pucu. Ovo bi, zapravo, i bilo okej kao alternativa dosadnjikavom istraživanju da nije toliko sporadično.

Sa slika iz igre, nadamo se, vidite koliko je ovaj naslov daleko od nagrade za umetnički dojam. Šta uopšte reći za igru čije glavne promotivne slike izgledaju kao nečiji prvi dan u Blenderu. Tipično pretamni hodnici, sa toliko debelim mrakom da zauzima dva sedišta u autobusu, ukombinovani su sa ultraagresivnim slojem šuma i zamućenja. To kao da nije bilo dovoljno, pa se kamera, takođe, stravično njiše kada se krećete, dajući osećaj da upravljate žirafom, a ne ljudskim bićem (da u nekom trenutku naiđete na ogledalo i vidite da ste, zaista, antropomorfna žirafa, to bi bio vrhunski momenat). Kao da u svakom potezu kamere postoji kašnjenje. Dodajte na to pomenuti motion blur i dobijate recept za instant mučninu. A, da, meniji rade užasno u konzolnoj verziji, toliko da ne postoji uopšte kursor u inventaru. Ali, pobogu, šta će vam to u životu?

Amaterska u svakom pogledu, Neistraženi Černobilj je igra koja pokušava previše toga, a ne uspeva skoro ništa. Da parafraziramo Dijatlova - nije sjajno, ali jeste užasno.