Glad za gigabajtima je velika, posebno kada su u pitanju hard diskovi. Proizvođači nude sve veće gustine zapisa po jednoj ploči hard diska, čime povećavaju kapacitet. Trenutno je u svetu aktuelna ploča sa 100 GB (50 po strani ploče), a mi smo odlučili da testiramo seriju diskova najvećeg „gabarita” na našem tržištu. Testirali smo hard diskove tri najpopularnija proizvođača kod nas (Maxtor, Western Digital i Seagate), a iako smo želeli da proširimo spisak proizvođača, jednostavno hard diskove većeg gabarita ostalih proizvođača nismo mogli da pronađemo kod domaćih dobavljača.

Svih petnaest izabranih diskova imali su 80 GB po ploči (40 po strani ploče), a cifru od 120 GB smo odredili kao donju granicu za ukupni kapacitet. Modeli hard diskova su bili od 120, 160, 200 i 250 GB i u ATA i u SATA varijanti, a svi su imali brzinu rotacije ploča od 7200 obr/min, dok je većina bila opremljena sa 8 MB keša. Ovakve modele najčešće srećemo u serverima, te nisu namenjeni „širokim narodnim masama”. Poređenja radi, nedavno je Hitachi prezentovao najveći disk po kapacitetu od 400 GB u SCSI varijanti, dok je najveći kapacitet IDE diskova i dalje 300 GB.

Za njihovo testiranje koristili smo istu referentnu mašinu, iste programe za testiranje (HD Tach v2.70, QuickBench v1.1, HD Info v1.02 i Sisoft Sandra 2003) i iste metode za testiranje u realnom radu (merenje vremena klasičnog NTFS formatiranja iz Windowsa XP, kopiranja i brisanja velikog broja malih fajlova i kopiranja većih fajlova) kao kod hard diskova veličine 80 GB u prošlom broju. Dobijeni rezultati dati su u tabelama.

Western Digital

Western Digital Caviar WD2500JD

Kako su pokazale „osamdesetice” u testu objavljenom u prošlom broju, stekli smo ubeđenje da Maxtor diskovi imaju najvišu toplotnu disipaciju. Međutim, testirani modeli Western Digitala u seriji Caviar, koji su debitovali prošle godine, prevazišli su sve ostale kada je ovaj kriterijum u pitanju. Tu su naročito prednjačili hard diskovi kapaciteta 200 i 250 GB, koje smo golim rukama jedva isključivali i vadili iz naše test mašine. Naravno, svi Caviari su zadržali bučno parkiranje glave, ali je buka koju proizvode u radu mala.

Grupa diskova ovog proizvođača bila je najbrojnija na testu (bilo je sedam modela), ali su oni pokazali dosta nedostataka, pored loših karakteristika kada je grejanje u pitanju. Loše rezultate na testovima očekivali smo od modela WD1200BB, koji je jedini imao 2 MB bafera, ali smo iznenađeni izuzetno lošim rezultatima diskova najvećeg kapaciteta na našem tržištu. Posebno loše rezultate je pokazao model WD2500JD, uprkos SATA interfejsu i baferu od 8 MB. Uporedivši ove rezultate sa rezultatima najbolje „osamdesetice” iz prošlog broja, modela WD800LB (za koji smo mislili da ima 8 MB bafera, ali je opremljen sa samo 2 MB), svi ovi diskovi u seriji Caviar uglavnom deluju u najmanju ruku zastarelo. Jedino se može istaći model WD2000JB koji je postigao zavidne rezultate u pisanju.

Seagate

Seagate Barracuda 7200.7 ST3120026AS

Iako su zadržali sporost prilikom punog formatiranja i najviše „kradu” u broju formatiranih GB, ukupno najprijatnije iznenađenje bilo je ponašanje Seagate diskova. Imali smo dva modela iz serije Barracuda 7200.7: model ST3120026AS u SATA varijanti i model ST3120022A sa IDE interfejsom i sa 2 MB bafera.

Dobru brzinu hard diskova pokazala su odlična izmerena vremena u realnom radu, što su uglavnom pokazali i test programi. Model ST3120022A je uprkos slabijim tehničkim karakteristikama uspeo da održi korak sa opremljenijim modelima. Seagate je i inače u svojoj specifikaciji naveo bolje karakteristike od svih ostalih - recimo, prosečno vreme pristupa od 8,5 s (Maxtor 9,3 s, a Western Digital 8,9 s). Prava je šteta što se na našem tržištu još ne nalaze modeli od 200 GB (ST3200822AS i ST3200822A2) koji su prvi prezentovali ploče sa gustinom zapisa od 100 GB.

Maxtor

Maxtor DiamondMax Plus 9 6Y120M0

Skoro kao i Seagateovi modeli, grupa od šest modela iz Maxtora (svi iz serije DiamondMax Plus 9) pokazala je poboljšanje u odnosu na diskove od 80 GB. Veliko zagrevanje i naročito buka u radu ostali su „prezime” ovih diskova. Ali, ovi diskovi najmanje „kradu” u broju GB po formatiranju, a i ukupni rezultati testova bili su više nego dobri. Na primer, maksimalna brzina čitanja je preko 60 MB/s u HD Tachu, što modeli Seagatea i Western Digitala nisu postigli.

Posebno su se dobro pokazali modeli od 160 GB, bilo u Ultra ATA 133 bilo u SATA/150 varijanti (sa oznakama 6Y160P0 i 6Y160M0), kod kojih smo izmerili najbolja vremena i protoke na testu. Očekivano, model 6Y120L0, koji je u ovoj grupi bio jedini sa 2 MB keša, zabeležio je najgore rezultate. Ali, u poređenju s modelima ostalih proizvođača, i on je bio na zavidnom nivou. Može se slobodno zaključiti da je Maxtor napravio dobru seriju hard diskova većeg kapaciteta, iako je kao proizvođač orijentisan na diskove za kućne računare.

• • •

Loši rezultati modela iz Western Digitala mogu se opravdati činjenicom da su to jedini modeli koji su bez FDB (Fluid Dynamic Bearing) motora. Kod ovih modela proizvođač se izgleda fokusirao samo na „gabarit” hard diska. Seagate je imao sasvim drugačiji pristup: sa ovim modelima stiže već šesta generacija FDB motora što je, izgleda, i uzrok najboljem „performansu”.

Pokazalo se i da povećanje kapaciteta hard diska nije ekvivalentno povećanju brzine rada. Neki rezultati koje su postigli modeli od 80 GB iz prošlog broja i dalje ostaju najbolji. Recimo, rezultat Samsungovog modela SP0812C u test programu SiSoft Sandra 2003 bio je preko 40.000 KB/s što nije postigao nijedan od ovih modela. Povrh svega, među najgorima u većini merenja bili su upravo najveći hard diskovi po kapacitetu.

Kod diskova većih od 120 GB postavlja se i problem prepoznavanja punog kapaciteta diska. Naime, sam Microsoft je naveo da Windows 2000 bez Service Packa 3 i Windows XP bez SP1 podržavaju 48-bitno adresiranje, što dovodi do maksimalnog „gabarita” hard diska od 128 MB. Negde je navedena i cifra od 137 MB za ovo ograničenje, ali se tu zapravo radi o shvatanju 1 KB kao 1000 bajta, „krađi” o kojoj smo pisali u prethodnom broju. (Uveden je čak i pojam „decimalni gigabajt” koji iznosi 1.000.000.000 bajta i „binarni gigabajt” koji je tačno 1.073.741.824 bajta.) Nevezano za tačnost cifre, veće diskove ne treba kupovati za upotrebu sa operativnim sistemima koji nemaju potrebni 64-bitni način adresiranja. Ovakav problem može da se pojavi i kod starijih ploča, gde je jedino rešenje osvežavanje BIOS-a ukoliko je moguće. Još jedno od rešenja jeste korišćenje cap limit džampera na hard disku, pri čemu se menja LBA šema i, recimo kod modela iz Seagatea, dobija se hard disk od 32 GB. A zbog pomenutog shvatanja broja bajtova u jednom kilobajtu, u tabeli smo naveli tačan broj bajtova bafer memorije na hard disku.

Još jednom se pokazalo da Serial ATA ne pokazuje veliku brzinsku razliku koja bi ubedila kupce da se okrenu ovim modelima. Prilikom testiranja smo primetili da SATA diskovi uglavnom imaju bolji protok kada rade sa većim fajlovima, dok su izmerena slabija vremena u radu sa manjim fajlovima. Test programi daju uglavnom ujednačene rezultate. Sve ukupno, testiranje pokazuje da su SATA varijante diskova uglavnom samo prepravljeni IDE modeli. Zato ćemo morati da sačekamo neku sledeću Serial ATA specifikaciju koja će pružiti veću brzinu i opravdati razliku u ceni od najmanje 20 evra.

Jedna od najbitnijih karakteristika hard diska jeste njegov radni vek. Kupci zbog toga najviše obraćaju pažnju na trajanje garancije. Modele koje smo testirali nismo podvrgli nikakvim testovima koji bi ukazivali na dužinu radnog veka jer se rezultati takvih testova na jednom primerku ne mogu odnositi na celu seriju. Ostaje vam da se uzdate u svog prodavca i u njegovo iskustvo ili u specifikaciju proizvođača. Na primer, Maxtor garantuje trajnost komponenti hard diska najmanje 5 godina, a sva tri proizvođača navode 50 hiljada kao minimalni broj pokretanja motora. Što se garancije tiče, jednu godinu imaju modeli iz Maxtora i Seagate ST3120022A, dok ostali imaju tri godine garancije.

Kao svojevrsnu indikaciju dužine radnog veka hard diska mnogi uzimaju njegovo zagrevanje. U slučaju ovih modela, zajednička im je povećana spoljna temperatura u radu. Iako informacije dobijene preko S.M.A.R.T.-a mogu dati niže vrednosti, spoljne temperature svih ovih modela su preko 50 stepeni Celzijusa, što je primetno više od temperatura koje su imale „osamdesetice” iz prošlog broja. Izgleda da smo sa povećanjem kapaciteta hard diskova dobili još jednu komponentu u računaru koju je potrebno dodatno hladiti.