Danilo LUKINOVIĆ

1. oktobar 2020.

Sušne godine nekada jednog od vodećih žanrova, strategija u realnom vremenu, 2006. godine prekinuo je Relic Entertainment i „navodnio” tržište svežim konceptom akcione strategije, sa fenomenalnim terenom koji u potpunosti može da se uništi u uvek popularnom okruženju Drugog svetskog rata. Company of Heroes i „bratski” mu serijal Warhammer 40K Dawn of War, ostali su jedno od nekolicine preostalih slova na papiru uz Total War, Starcraft i WarCraft III. Nemački KING Art Games očigledno obiluje ljubiteljima serijala CoH (što i sami priznaju), jer njihovo najnovije čedo, Iron Harvest, odiše duhom i tehničkom osnovom svog uzora.

Tehničke karakteristike borbe i terena zadržavale su igrače danima u igri, ali ih je u nju uvuklo okruženje i atmosfera. I na ovom planu Iron Harvest pogađa u centar. Hipotetički sukob smešten u rane dvadesete godine dvadesetog veka, u kojima je, u stvarnoj istoriji, severoistočna Evropa bila zahvaćena „malim” ratovima, dok se ostatak Evrope oporavljao od Velikog. Ti sukobi ostavili su posledice generacijama i razbuktali bratsku i komšijsku ljubav, veoma sličnu našem delu slovenskog spektra. Ali, atmosfera i priča imaju dodatnu notu, jer se ne radi o uobičajenom hipotetičkom scenariju, već o gotovo stripskom dieselpunku, za čiju je ilustraciju zadužen poljski umetnik Jakub Rozalski, uz fantastičnu muzičku podlogu. Tri frakcije, Polania, Saxony i Rusviet, predstavljaju „verzije” Druge poljske republike, Vajmarske republike i „Carskog” Sovjetskog saveza.

Ako ste igrali neku od Relicovih strategija, odmah ćete prepoznati komande, UI i način upotrebe regimenti i krenuti sa akcijom. Borba balansira između frenetičnog tempa u duhu CoH-a, zatim sporijeg, taktičkog „curenja” po mapi i povremenog zaključavanja, koje je posledica sistema „zaleganja” iza prepreka.

Neke jedinice su identične kod svih frakcija, ali se osnovna pešadija razlikuje po naoružanju, pa tako poljski vojnici imaju puške, saksonski automate, a Rusvjeti sačmare. Pešadija može da se unapredi u specijalizovane jedinice, a iskustvo stečeno tokom misije rezultuje dodatnim sposobnostima, kako borbenih jedinica, tako i inžinjerije. Kako je ovo RTS, ne može a da ne pati od sindroma lošeg pathfindinga. Jedinice kao da znaju mapu napamet pa će, ako ne pazite i pošaljete ih negde gde ne mogu da prođu, naizgled, direktnim putem, smelo krenuti u zagrljaj neprijatelju par sektora na pogrešnu stranu. Skrivanje iza prepreka, takođe, može da dovede do frustracija, jer će jedan ili par vojnika ostati „skriveni” sa pogrešne strane. Takođe, može da se desi da protivnik jurne na vas i zakloni se sa iste strane prepreke. Nešto teža oprema u vidu mitraljeza ili topa zauzima fiksni položaj, ali može da se odgura (veoma sporo) do narednog. Svaka frakcija ima i sopstvenu „tešku” pešadiju sa egzoskeletima (nešto kao Terminator armour u WH40K), baziranim na istoj tehnologiji koja je iznedrila glavne zvezde ovog naslova - ogromne, bizarne dieselpunk mechove svih oblika i veličina! Razvojni tim zaronio je u maštu, popularnu kulturu i istorijske izvore kako bi iznedrio čitavu menanžeriju „hodalica i kotrljačica”, od konzervi sa mitraljezima ili protivtenkovskom puškom, do, doslovno, hodajućih bunkera. Svaki tehnički detalj funkcionisanja i kretanja jasno je vidljiv. Tempo i način kretanja ovih gorostasa zahtevaju drugačiji pristup taktici kombinovanih snaga, koja će nakon perioda učenja iznedriti pravu lepotu sporog „sadžgavanja” neprijatelja koji je mislio da je u prednosti. Igranje kampanje moguće je i u co-op režimu, a spisak multiplayer mapa i opcija širi se svakim „pačetom”.

Priča, takođe, odgovara okruženju. Zamor beskrajnim sukobom, kombinovan sa „ljudima iz senke” i željom naučnika da promene svet, koja se pretvara u: „Now I am become Death, the destroyer of worlds”, bila bi savršen osnov za strip. Nakloni izvorima inspiracije, kao što su javljanja pešadinca sa istim ’acknowledged’ sa ruskim naglaskom kao u Red Alertu, kao i kameo medveda Wojteka, samo poboljšavaju atmosferu.