Aleksandar DINIĆ

1. oktobar 2020.

Za sve one koji su ovog leta, iz poznatih razloga, izvisili za odlazak na more, virtualno brčkanje i jedrenje azurnim morima iz dve novopristigle indie-roguelike igre moglo bi uspešno da ublaži izostanak ovih omiljenih letnjih aktivnosti. U toj trci, međutim, Windbound gubi za nekoliko nautičkih milja dužine, ne uspevši ni da se ugura u istu kvalitativnu kategoriju u kojoj obitava simpatično-adiktivno-šarmantni Spiritfarer, zasluženo se izležavajući na lovorikama kojima ga obasipaju i kritika i igrači diljem Interneta.

Windbound je udžbenički predstavnik igre koja počiva na sautparkovskom principu „poslovanja” (korak 1: koncept, korak 2: ?, korak 3: profit!). Ovaj naslov su, verovatno, u grubim crtama predstavili zainteresovanim investitorima, da bi nakon dobijanja zelenog svetla igra u tako rudimentarnom stanju razvoja bila postavljena u digitalne prodavnice već ranom zorom narednog dana.

Štura i generička postavka o devojčurku Kari, koja tokom ritualne plemenske plovidbe biva zahvaćena olujom i ispljunuta na obale prvog u nizu misterioznih arhipelaga koji nisu ni na jednoj mapi, zapravo je savršena paradigma sveopšteg siromaštva i nedorađenosti sadržaja u ostatku priče. Bez sve šale, KOMPLETAN opis onoga što vas očekuje može stati u jednu rečenicu: dostupnim resursima potrebno je napraviti funkcionalno plovilo, nakon toga po ograničenom morskom okruženju locirati i aktivirati tri školjka-totema na izdignutim kulama, pronaći izlaz iz nivoa i odraditi smaračku gauntlet vožnju u nekakvoj izmeštenoj dimenziji, a zatim IDENTIČNE operacije odraditi na preostala četiri poglavlja.

Jezivo siromaštvo gameplay elemenata koji su na raspolaganju izaziva zdravu dozu nedoumice zbog čega sve ovo, zapravo, nije samo igrivi demo koji bi zagolicao eventualne donatore neke Kickstarter kampanje za pravu igru. Konstruisanje kanu-čamaca moguće je samo od dve vrste materijala (upletenog lišća i pruća, odnosno bambusa), uz minimalnu kombinaciju sa dodatnim elementima (jedro, sidro, korpa za resurse), uz jednocifren broj različitih vrsta živuljki koje obezbeđuju hranu, kožu i napredne materijale, kao i svega par vrsta oružja za lov i odbranu. I to je, bez sve šale, to. U nepreglednom moru igara koje počivaju na monumentalnoj količini kombinovanja, kraftovanja i skupljanja elemenata, drska jednostavnost Windbounda gotovo da izaziva respekt. Gotovo.

Dodatni spektakl nastupa kada, nakon što pohvatate sve konce jednoobraznosti po kojima igra funkcioniše, shvatite da gro „sadržaja” u Windboundu možete, zapravo, efektno ignorisati i igru u svakom slučaju privesti kraju. Konstruisanje funkcionalnog čamca sa jedrom, lociranje pomenutih totema na nasumičnim ostrvima, finalizacija nivoa u dimenziji predaka, uz sporadično izbegavanje agresivnijih stvorova i uredno vođenje računa o popunjavanju linije gladi, apsolutno su dobitna taktika koju možete primeniti na svih pet poglavlja. Bez preterivanja, viđali smo screensavere sa kompleksnijom „mehanikom”, a o smislenom sadržaju da i ne govorimo.

Obavljanje svega ovoga, naravno, neće proći bez smaračkih momenata kojima su autori, valjda, hteli da prikriju zjapeće rupe u trupu dizajna igre kroz koje kulja voda. Konstantna briga o pomenutoj skali gladi zahteva naporno žongliranje sa brzotrulećom hranom u inventaru, „mehanika borbe” kopljem je kruta, tupa i zamorna (i postaje pet puta gora ukoliko potegnete praćku), „skapiravanje” principa po kom funkcioniše sistem manipulacije jedrom je zaludna rabota, uz mnogo napornog usporavanja i miljenja zbog smera duvanja vetra, dok se bilo kakva pogibija surovo kažnjava oduzimanjem čamca i svih sklepanih poboljšanja, sa par trinketa u džepovima i šut-kartom na obližnje ostrvo.

Windbound treba nazvati pravim imenom: siromašni tutorijal razvučen na gabarite jedne (kraće) igre i kao takvog ga možemo preporučiti isključivo nepopravljivim ljubiteljima digitalnih morskih prostranstava. Ostali bi trebalo da pokažu dovoljno samopoštovanja i preskoče ovaj bezukusni, nekalorični igrački zalogaj.