Momir ĐEKIĆ

1. jun 2020.

Ako biste na tržištu računarskih procesora, sa dozom umanjene objektivnosti, a opet znatno pojačane emotivnosti i osećaja „za malog čoveka”, pogledali godinu za nama, imali biste samo jedan zaključak. David je „rasturio” Golijata. Dok crvena armada AMD-a jaše još jedan pobednički krug, plava četa tek ponekim plotunom objavi da je živa, da je „ima”. No, kako u ovom pseudo-post-pandemijskom svetu mesta emocijama nema, već samo „struci”, objektivno moramo ukazati na to da rat nije gotov, a da će bitke pred nama biti zanimljivije nego ikad.

Majstorska posla

Kada je 2018. godine najveća zvezda procesorskih mikroarhitektura, Džim Keler (Jim Keller, na slici) prešao u Intel, u jednom od retkih intervjua, ovaj prekaljeni inženjer je o stanju u svetu čipova rekao nešto očekivano, ali veoma važno: „Uprkos promenama koje se dešavaju, imamo dosta konstanti. Proizvodnja čipova je veoma teška. Kreiranje vrhunskih procesora je veoma, veoma teško!”. Čitanje naredne rečenica bi nas lako odvelo na pogrešan trag: „Iako se u poslednjih nekoliko godina stvari menjaju na tržištu i sve je više igrača na svim njegovim delovima, postoji nešto što je, zapravo, stabilno – najteže probleme rešavaju ljudi koji su eksperti u tome.”, zaokružio je misao tada. Iako na prvi pogled deluje kako gospodin Keler opravdava (sigurno visoku) cenu dolaska u redove vodećeg tima, u ovoj rečenici se krije jedan od razloga zašto danas imamo samo dva tima koja se bore za prestižnu titulu najboljeg.

U svetu računarskih procesora, kritičan, gotovo neuhvatljiv resurs nisu ni silicijum, ni tehnološki proces, ni svetlosna litografija. Iako nužni aspekti proizvodnje procesora, oni su sekundarni najvažnijem resursu ovog sveta – ljudskom. Da je lako napraviti eksperta u kreiranju mikroarhitektura, društvo onih koji u svom vlasništvu imaju projektne biroe merilo bi se u hiljadama, ne u desetinama. Upravo je Džim Keler jedan od ljudi koji su omogućili da neke od današnjih vodećih kompanija sveta imaju uspešne projektne biroe mikroprocesora. Podsetimo, Keler je bio odgovoran za mikroarhitekturu K8, kojom je AMD pre više od petnaest godina prvi put podigao pehar najboljeg. Dodatno, on je bio jedan od ključnih ljudi u kreiranju mikroprocesora koji se danas ugrađuju u Appleove telefone i tablične računare. Sudbinski, pre osam godina Keler se vratio u AMD. Tamo je predvodio tim koji je kreirao arhitekturu kojom danas AMD „praši” svog najvećeg konkurenta, na svim terenima. Uz kratku epizodu u kompaniji Tesla, kojoj je podario priliku da zaokruži proizvodnju sopstvenih čipova za „veštačku inteligenciju” (namesto da kupuje Nvidijina rešenja), Keler je napokon napravio pun krug i prešao u redove najvećeg, potpuno vertikalno zaokruženog lidera, kompaniju Intel. Sudbina ili slučajnost, Keler je bio vodeći čovek timova koji su dva puta porazili apsolutnog lidera, pre no što mu se i sam priklonio. Imajući ovo u vidu, kako je moguće da je danas, dve godine kasnije – Intel u tako lošoj poziciji?

Odgovor na ovo pitanje može se pružiti na dva načina. Jedan, onaj kojim se svakako nećemo služiti – ušao bi u višestruke kompleksnosti trenutne pozicije u svetu računarske tehnike i istrebio nekoliko korelacionih faktora koji su doprineli usporenju koje se više ne može sakriti. Drugi je mnogo jednostavniji. Iako neprecizniji od svog prethodnika, za njega vam nije neophodna diploma tehničkog fakulteta, niti ekonomije. Uz sve to, svakako je zanimljiviji. Upravo ćemo ga zato i odabrati.

U rukama „odela”

Deceniju i po za nama, Intel je apsolutno dominirao scenom. Još od najvećeg tehnološkog povratka u istoriji, Intel nije znao za poraz. Kreiranjem mikroarhitekture Core, na ostacima starog Pentium M procesora, Intel je tada napravio osnovu čijim je iteracijama bukvalno mleo protivničke procesore. U početku, dok je Core bio još svež i živahan, Intel nije zastajkivao. Rodio se, paralelno sa Coreom i famozni tik-tok, planirani i ustaljeni napredak u inoviranju procesora. Osim što smo znali da je Intel broj jedan, znali smo i da će godinu za godinom to nastaviti da bude. AMD je tih godina pokušavao da stvori promenu. Nekoliko katastrofalnih pokušaja crvenog igrača Intelu je omogućilo čisto tržište. Nakon nekoliko godina vernosti tik-tok modelu, plavi igrač je promenio ploču. Iz godine u godinu unapređenja su postajala sve manja, a namesto revolucionarnih izmena, dobijali smo jedva inkrementalne boljitke i rast cene. Plaćali smo kreativni marketing i troškove monopola. No, plaćali smo ga rado! Intel je bio vodeći procesor, kako u igrama, tako i u svetu produktivnosti. Pored toga, Intelovi procesori su, poslovično, bili stabilni i u domenu kompatibilnosti i održavanja. Poverenje tržišta u plavog igrača raslo je do neverovatnih granica. AMD je vremenom postao rešenje samo za one sa manje novca.

No, kako to obično biva, monopolista se zaneo u svojoj igri. Sa tako lošim protivnikom prekoputa sebe, zar ga možemo kriviti? Neubedljivi AMD je uspavao plavog džina tehnologije. Onda je došla kobna 2018. godina. Pored problema na vrhu kompanije, skandala sa „kršenjem poslovne politike” u kojoj je izvršni direktor bio u emotivnoj vezi sa jednom od zaposlenih, mnogo važniji problem desio se u samom srcu proizvoda. „Meltdown” i „Spectre” (i.sk.rs/14804), aveti potencijalnih propusta u načinu na koji su procesori projektovani, pokazali su svoje lice. Iako su navedeni problemi relativno bezbolno rešeni, posebno po najveću većinu korisnika Intelovih procesora, poverenje koje je tržište imalo u Intel znatno je umanjeno.

U međuvremenu, neuspeh u uspostavljanju novog proizvodnog procesa od 10 nanometara, lagano se uvukao u kosti vodeće kompanije. Naime, Intel je kompanija koja je do pre samo nekoliko godina imala pozamašno vođstvo nad konkurencijom zbog činjenice da, pored dizajna, poseduje i kompletan proces proizvodnje čipova. AMD, recimo, kompletnu svoju proizvodnju danas zasniva na iznajmljenim resursima kompanije TSMC, u čijim se proizvodnim pogonima izrađuje, na primer, Ryzen linija. Intel ovaj aspekt biznisa ima „u svojoj kući” što mu je omogućavalo zadržavanje većeg dela cene inače skupljih procesora. Ipak, prednost sopstvene proizvodnje čipova je zaista takva samo kada fabrike rade punom parom i kada napreduju punom parom u unapređenjima koja su neophodna.

Ilustracija: Nina Jeftić

Tu dolazimo do ključnog (iako pomalo nepreciznog) pogleda na stvarnost. U uspavanoj trci sa polu-mrtvim protivnikom, vođstvo kompanije je preuzela, namesto „struke” – „politika”. Zamislite Intel kao jednu moćnu državu, nesvesnu da joj preti epidemija užasno zarazne i nepoznato agresivne bolesti. Sa jedne strane, „struka” već nekoliko godina unazad prigovara kako je neophodno povećati troškove istraživanja i razvoja i opremiti institute kvalitetnom opremom i ljudstvom. „Politika”, ljudi u odelu iz raznoraznih odbora kompanije, uvereni da je put ekonomskog rasta stabilan, nisu želeli da se odreknu zarade i finansija uz pomoć kojih su ostajali na vlasti. Slatki dolari stizali su stalno, kontinualno. „Zar da im kažemo ne? Zar biste im vi rekli ne?”, kao da nam njihovi osmesi na fotografijama rekoše.

Naposletku, epidemija ipak dođe i u našu malu, plavu četu. Brzo, bez pardona, epidemija je udarila u „nedovoljno pripremljen sistem zdravstvene zaštite” kompanije. U panici, „politika” je posegla za mnogim potezima koji će se godinama nadalje prepričavati. „Odela” su pomislila da će biti lako. Ipak, udar epidemije beše jak, a protivnik – nepoznat. Iako se ponavljala situacija sa užasnim (za Intel) početkom milenijuma, kada su Džim Keler i njegova ekipa svetu predstavili K8 arhitekturu i prvi put osvojili titulu, kao da u Intelu više nijednog starog borca nije bilo. Zaboravila se prethodna epidemija. U novoj stvarnosti, Intel se, ipak, vrlo brzo okrenuo struci. Upravo je tada doveden Džim Keler, koliko zbog poznavanja protivničkog pulena, toliko i zbog sopstvene savesti.

Historia magistra
vitae est

Sa pojavom Zen 2 arhitekture i trećom generacijom Ryzen procesora, AMD je ponovo preuzeo tron i sada suvereno vlada performansama u gotovo svim segmentima. No, ako bismo se fokusirali na ovu sliku, ne bismo videli još jednu važnu stvar. Uprkos tome što i dalje koristi prastari proces proizvodnje od 14 nanometara, Intel je sa svojim čipovima i dalje konkurentan, barem u igrama. Imajući u vidu da novi proizvodni proces kasni preko tri godine, ovaj rezultat je apsolutno neverovatan.

Uz iskrene čestitke Intelovim inženjerima, moramo, ipak, da ukazažemo na veoma ozbiljnu – drugu stranu medalje. Kako bi postizali performanse koje simpatizeri plavih zapravo traže, inženjeri su termalne karakteristike procesora doveli do samih granica. Najnoviji Intelovi procesori troše struju „kao zveri”. Setite se koliko smo godinama unatrag upravo zbog toga osuđivali AMD i njihove mikroarhitekture pre Zena? Setite se kako smo svojevremeno za Pentium D, baš u vreme kada su pomenuti AMD K8 procesori svečano paradirali scenom govorili da se na Intelovim procesorima može komotno ispeći doručak?

U nedostatku konkurentnog proizvodnog procesa, Intel već tri generacije unazad neverovatnim naporima svojih inženjera „cedi” poslednje atome iz starog procesa od 14 nanometara, kao što je u slučaju Pentium D procesora to činio. Iako često zaboravljamo, ovaj film smo gledali. U njemu, David konačno „ubija” Golijata samo da bi se, niotkuda, u sceni pojavio Golijatov mlađi brat, brži i lepši no što bi David ikada mogao biti, sa mačem u borbi sa Davidovom praćkom.

• • •

Iako stvari sada jasno govore da bi trebalo da kupujete deonice AMD-a, te da nema potrebe da se pitate koji je bolji procesor za vaš kućni ili poslovni računar, računajte da će vreme koje dolazi, baš za vas i nas, biti – najbolje. Kao što je to već dobro poznato, u ovakvom ratu ponuđača profitiraju korisnici. Intel će svakako izaći sa novitetima, samo je pitanje vremena. U međuvremenu, AMD priprema Zen 3 arhitekturu. Cenovna politika im je agresivnija nego ikad. Intel će morati da reže cene. U trenutku dok krvare, to im svakako neće prijati. No, lav je najopasniji kada je ranjen. Posebno onaj „od struke”!