1. jun 2020.

Niotkuda, vreme se naglo prolepšalo. Nebo je za svega nekoliko trenutaka dobilo najfiniju nijansu svetlih tonova plavetnila, a cvrkut ptica ispunio je predvečerje. Vladimir je izašao na terasu i pogledao ka reci. Potpuno vedro nebo pozivalo je na akciju. Iako je čitav dan proveo u stanu, razmišljajući kako da popuni vreme do večeri, idealne za kreativnost i pisanje, nije mu bilo potrebno mnogo da promeni plan i izađe napolje.

Kiša i sivilo glavnog grada, zatočenog u beton i asfalt, nestali su toliko brzo da je izgledalo da se u jednom danu slepiše oktobar i jun. Iako Vladimira vreme i te promene više nimalo ne iznenađuju, za njim se pomaljao dugačak period drugačijeg. Njegova organizacija, posvećena zbližavanju ljudi na događajima promocije tehnološkog i društvenog napretka, pretrpela je najveći udarac od svog začetka. Pandemija je progutala nekoliko ugovorenih događaja, stotine dogovora ugovorenih rukovanjem. Da, rukovanjem... onim koje bar još neko vreme neće biti u njegovom arsenalu.

I Vladimirov biznis, poput mnogih, značajno je pretrpeo u periodu pandemije novog virusa korona. Proleće, posebno kasni mart i april, njegovim su koleginicama i kolegama bili zaletište za popunjeno leto, u kom bi zaljubljenici u tehnologiju i savremenu ekonomiju na nekom od njihovih događaja pronašli inspiraciju za sopstvenu kreativnost. „Čudna je ta kreativnost”, pomislio je Vladimir, zatvarajući vrata od ulaza u zgradu. Koliko mu je komforna bila ona pre pandemije, toliko mu je ova, na koju je nekako nateran – bila čudna i nepoznata. Primoran da svoje partnere i pratioce ipak opskrbi sadržajem, Vladimir je svoju kreativnu energiju u potpunosti premestio na Mrežu.

Vladimir nije tih čovek, ali ga niko ne bi opisao kao glasnog. Ako je išta glasno u tom čoveku, onda je to njegovo razmišljanje, način na koji deli proces sa sagovornicima. Nenametljivo i nadahnuto, tako Vladimir govori o stvarima na kojima radi i koje priprema. No, taj nonšalantni pristup bio je savršeno skockan za razgovore u četiri oka ili na nekoj sceni, u kafiću. Prirodno, umeo je Vladimir da pokaže svoju neposrednost i u kafani, ali je to uvek čuvao za posebne prilike. No, u virtuelnom svetu aplikacija, Vladimirovim rečima je, ipak, trebalo nešto vremena. Ne može se reći da ih nije imao, ali kao da je svaka reč kojom je „tukao” tastaturu bila nedovoljna.

Nakon nekoliko ispisanih paragrafa, nešto se „otkočilo” u njemu. Shvatio je da ne mora biti rob forme, kratkog oblika koji je nekako nametnut probojem društvenih mreža. Oduvek je voleo raspojasanu rečenicu, a ne onu kojoj ništa na ovome svetu nije tesno. Koračajući ka obližnjem parku, Vladimir je razmišljao o poslednjem tekstu koji je napisao za blog organizacije, jedinu formu sadržaja koju je organizacija uspešno izvozila u krizi. Oslobođen nelagode, snažno motivisan da sa poznatima i nepoznatima podeli koju o drugarstvu, bliskosti i osmesima – svemu onome što je njemu u periodu izolacije nedostajalo.

Istini za volju, prvi pokušaji osvajanja nove forme bili su mnogo uspešniji nego što je očekivao. Neverovatna podrška onih koje je na događajima godinama ugošćavao i promovisao izgradila je njegovo uverenje u put kojim je krenuo još čvršćim, poletnijim koracima. Javili su se da pomognu, da dopune, da dodaju... mnogi. Vladimir je prepoznao tu deljenu potrebu za bliskošću, neposrednošću. Takve su mu i bile reči. Iako su telefonske razgovore zamenila paralelna ćaskanja sa desetinama poznanika i saradnika, Vladimirova potreba za ljudskošću nije trpela. Nimalo.

U jednoj od mnogobrojnih virtuelnih sesija, razgovaralo se o „danu sutra”, kada kiša stane. Pričalo se o svim tim pijacama na Mreži, dostavama i beskontaktnim preuzimanjima robe. Svako je imao priliku da podeli svoj stav – i ekonomista u dukserici za trening, biolog u laganoj letnjoj majici i IT-jevac u svojoj standardnoj uniformi – jednobojnoj majici bez oznake brenda. „Jednom, kada ovo prođe, svet će biti drugačiji”, uglas rekoše.

U parku nije bilo previše dece. Vladimir nije pamtio da je u tom parku ikada bilo mirnije, niti da je ikada čuo ptice u predvečerje, a da to nisu bile vrane zloslutnice, što razbijaju semenke o asfalt. U uglovima parka, bake i deke sa maskama šetali su unučad. Rastrčana i vesela dečurlija uživala su u iznenadnom sunčanom danu.

Dugim pogledom, Vladimir je preleteo sitne lokale u okruženju parka. Radio je tek svaki peti i to uglavnom kafići i restorani brze hrane. Tek tada je primetio da je bar trećina izlepljena porukama kako je radnja zatvorena ili premeštena. Tužan prosek popravljala je prodavnica košulja po meri na uglu bloka. Devojke u čisto belim, strukiranim košuljama, užurbano su unosile robu u omalenu radnju. Namesto košulja, u kutijama behu zgodno dizajnirane maske.

Sa skrivenom nadom u petama, Vladimir ubrza korak.