Vojislav VUJANIĆ

1. jun 2020.

T okom prethodnog meseca cela planeta se našla u istoj situaciji. Uticaj prinudnog odmora tek će se reflektovati na svetsku ekonomiju i na ponudu i potražnju određenih dobara i usluga. U kojoj meri će se pandemija odraziti na foto-industriju koja je i pre ovoga bila potrešena padom prodaje i smanjenjem potražnje za njenim proizvodima? I kakvo je trenutno stanje u toj industriji?

Odavno smo govorili o nepovoljnom uticaju napretka mobilnih telefona i njihovih kamera na tržište „consumer” aparata. Oni su bili „hrana” za proizvođače foto-opreme, jer su prodavani u velikim količinama i kroz njih se pravio najveći obrt profita. Pametni telefoni su prodaju u ovom segmentu desetkovali u toj meri da se tržište (svih) foto-aparata na globalnom nivou, po nekim procenama, smanjuje za oko 20 odsto godišnje... I tako već nekoliko godina za redom. Mnogo jednostavnije je bilo napraviti fotku aparatom za obradu, a zatim telefonom zbog „socijalnog” aspekta. Za ovu situaciju odgovorni su i sami proizvođači koji nisu na vreme prepoznali pretnju i reagovali. Previše vremena im je trebalo da predstave funkcionalne verzije aplikacija na koje smo mogli da se oslonimo. O implementaciji te mogućnosti u hardver da ne govorimo. Tržište je zahtevalo brže reagovanje kako bi se pad prodaje ublažio, ali ne i zaustavio. Trend smanjivanja foto-tržišta u obliku u kom smo do sada navikli da ga gledamo za posledicu će sigurno imati nestanak nekih brendova sa kojima smo odrasli. Kodak je odavno u prošlosti. Gde smo bili i gde smo sad?

Započećemo sa kompanijom Sony. Najmanje zastupljenom u našim redovima, jer nisu u mogućnosti da nam izađu u susret i daju opremu na testiranje. Sony je u dSLR (digital single-lens reflex) igri, narodski rečeno – „puk’o”, pa fokus u potpunosti prebacuju na mirrorless (aparate bez ogledala, kod kojih je optički senzor odmah ispred objektiva). Sony je „vaskrsao” krajem 2013. godine u full frame formi sa modelima A7 i A7-R. Trebalo je korisnicima njihovih modela sa APS-C senzorom (advanced photo system type-C, senzor veličine 25,1 × 16,7 milimetara) ponuditi mogućnost napretka, a taj segment tržišta je istovremeno bio upražnjen. U toj meri upražnjen, da je predstavljanje modela A7-2 i A7-R2 usledilo 13, odnosno 20 meseci kasnije. To je nečuveno u ovoj industriji, gde je period osvežavanja modela između 24 i 72 meseca (Canon 5D serija zanavljala se na četiri godine), kako bi proizvodi bili unapređeni dovoljnim brojem inovacija koje bi pogurale korisnike na zamenu. Ciklus je namerno skraćen da bi se kvalitet i funkcionalnost proizvoda brzo unapredili, a korisnici su bili glavni zamorci za otkrivanje nedostataka koji su kasnije ispravljani (ergonomija, funkcionalnost, „color science”...), a to je praksa koju je Sony iz nekih drugih industrija preneo u fotografsku i to vrlo svesno.

Cilj je bio napraviti što veću tehnološku prednost naspram uspavanih divova (Canon i Nikon) i stvoriti „referentno” ime među potrošačima. To su apsolutno učinili do 2017. godine sa trećom generacijom modela A7R koji dobio najveći skup unapređenja, tj. dobili smo u potpunosti novu kameru u svakom pogledu. Ali... A7R-4 stiže za nepuna 24 meseca kako bi potvrdio tržišnu dominaciju i Sony pravi hara-kiri za sve starije proizvode koji su još uvek na zalihama. U trenutku predstavljanja četvrte generacije, u prodaji ste i dalje mogli da kupite potpuno nove R1, R2 i R3 modele. R1 i R2 su inferiorni proizvodi koji korisnike mogu odgurnuti od brenda, ali niska cena R3, koji je više nego aktuelan, može ugroziti prodaju novog modela. „Canikon” u tom trenutku predstavlja mirroless proizvode, a Sony pravi restrukturiranje kompanije, jer blickrig strategija nije više održiva. Zauzeli su dobar deo tržišta, preotevši i udeo drugih kompanija. Sad je vreme za mudre odluke, pa je to još jedan razlog dužeg čekanja na zamenu za A7-3.

Sada je već poznato da su Canon i Nikon ušli u mirroless vode pod sloganom „kasno Marko na Kosovo stiže”. Da li je zaista tako? Obe kompanije davno su imale svoje proizvode u toj areni. Canon sa EOS M (APS-C) modelom iz 2013. godine, a (nažalost ugašena) Nikon 1 serija (CX format) je tržištu predstavljena 2011. godine (oba testa su dostupna u online arhivi „Sveta kompjutera”: i.sk.rs/10524 i i.sk.rs/11018), ali... Pored svoje dSLR baze korisnika koja se broji u desetinama miliona ljudi (proizvodnja dSLR aparata godišnje tokom perioda 2010-2012. iznosila je oko 10 miliona jedinica) i istorije koja seže duže od 50 godina (Nikon kao kompanija proslavila je 100. rođendan), tek tako okrenuti leđa korisnicima nije moguće. Tranzicija se mora odvijati na takav način da ne naljutite stare i ne odbijete nove kupce. Zato su se iz „Canikona” odlučili na postepeni prelaz, uostalom, kao i Sony, ali dosta ranije, sa mnogo manjim brojem korisnika i drastično manje glasnih internet ratnika koji viču „vuk, vuk”, čak i kada baba nailazi. Reći da ulaz obe kompanije u full frame mirrorless segment nije iznuđen Sonyjevom taktikom iskakanja iz internet frižidera i oduzimanjem tržišnog udela – bila bi laž, ma koliko „uspavane” obe kompanije bile. Pogotovo se to može reći za Canon,koji je količinu inovacija sveo na minimum, a margine profita na maksimum, koristeći identičan senzor u (pre)velikom broju modela, godinama unazad. „Dovoljno dobar” im je štikliralo sve potrebne kućice u izveštaju za investitore, jer su i dalje držali većinski tržišni udeo. Nikon je imao drugih problema. Pored toga što su tradicionalno japanska kompanija zatvorena za spoljne uticaje, globalna recesija i smanjenje tržišta gurnule su kompaniju u ozbiljno restrukturiranje i smanjivanje troškova. Čak i kada su imali vrhunske proizvode, greške u proizvodnji (D600, i.sk.rs/11100; D750 i.sk.rs/12421) ili nemogućnost da se podmiri količina aparata koju tržište želi (D850, i.sk.rs/14683), negativno su uticali na ugled kompanije. Uz nedostatak naprednijih video-mogućnosti i tradicionalno loš marketing, prelazak korisnika na Sony se činio kao laka odluka, naročito za one koji su imali mali broj objektiva. Nikon je za Sony bio laka meta.

Godine iskustva „Canikona” su na njihovoj strani i relativno brzo mogu da realizuju proizvode koji se oslanjaju na njihovo nasleđe, a samim tim i horde korisnika u svim cenovnim segmentima. Na scenu nastupaju sa dve različite strategije. Canon kreće sa jeftinijom i nižom klasom EOS R aparata, koja nikako ne može da utiče na prodaju 5Dmk4, već se predstavlja kao njegov suplement. Dok Nikon izlazi sa Z blizancima (Z7, i.sk.rs/15508; Z6, i.sk.rs/15577)i (in)direktnim parnjacima svojih dSLR-ova za napredne korisnike D750 i D850, ali uz znatno poboljšane video-mogućnosti. Zli jezici su rekli da „Sony ima veliku količinu objektiva”. I ne bilo tako posle sedam godina na tržištu, ali taj prvi udar „Canikon” je rešio putem adaptera (isto kao i Sony u trenutku tranzicije). Obe kompanije su preslikale taktiku mirrorless proizvođača – izbaci proizvod sada, a kasnije ga softverski doradi, pa su inicijalno dobre performanse, za nešto više od 18 meseci na tržištu, višestruko unapređene i u ravni sa vodećim proizvodima (dok ne obavimo direktan uporedni test ne možemo odgovorno da tvrdimo – prim. aut.). Stanje sa „nativnim” objektivima sada je daleko bolje i mašinerija počinje da ispumpava najrazličitije modele. Canon je ovde u velikoj prednosti zbog veličine kompanije i proizvodnih kapaciteta, a Nikon bi trebalo da otvori nacrte za svoj Z-mount za sve proizvođače objektiva, umesto da se oslanja na to da će oni uspeti da ga iskopiraju. Tržište više nije isto, a taj postupak bi omogućio znatno više objektiva za Z seriju u kraćem vremenskom razdoblju.

Nedavno lansiranje dSLR Nikona D780 (i.sk.rs/27882) bilo je očekivano. Ne samo da je već bio u fazi razvoja, nego i deli dosta najskupljih delova sa Z6. Kako još uvek ne žele svi korisnici da pređu na mirrorless, naša mala Instagram anketa pokazala je odnos 68 prema 32 odsto u korist Z6, pa ima i matematike u toj odluci.

Druga generacija mirrorless proizvoda koji se očekuju od Canona u vidu EOS R5, već u julu ove godine, možda je još jedan razlog odlaganja Sony A7-4. Po trenutnim, nezvaničnim specifikacijama R5 treba da zaseni sve druge foto-aparate na tržištu, a nikako ne smemo da zaboravimo da je Canon od početka proizvodio specifične i skupe objektive sa F1.2 i F2.0 blendom, pored standardnih, te spremao svoje korisnike na dolazak mirroless „zveri”.

Gde je Fujifilm (ex Fuji)? Na marginama, kada se uporedi sa tri najveća proizvođača, ali ispred svih „malih” proizvođača „bez-ogledalaca”. Ni oni ne mogu ostati imuni na dešavanja tržišta, ali su primenili briljantnu i ingenioznu taktiku. Predstavili su seriju GFX sa senzorom tzv. srednjeg formata (43,8×32,9 milimetara, naspram 36×24 milimetra kod aparata punog formata). Time su u potpunosti preskočili bitku koja je otpočela u full frame areni između tri najveća proizvođača. Tržište srednjeg formata znatno je manje i specifičnije, ali su ponudili kompetetivne proizvode GFX50R i GFX100R, od 50 i 100 megapiksela, po najpristupačnijim cenama u toj klasi, uzdrmavši čak i suverenu poziciju Hasselblada. Ovo je potez vredan skidanja šešira sa glave. Paralelno unapređuju svoju X seriju kompaktnih retro-aparata sa APS-C senzorom. Najnoviji model je X-T4 koji, iako se „ubucio” zbog potpuno pokretnog ekrana i činjenice da ima IBIS (in body image stabilization), i dalje dozvoljava kreiranje veoma kompaktnog sistema za sve fotografske primene. To je ujedno i najveća prednost Fujifilm aparata, pored visokog kvaliteta. A kako je Sony donekle zapostavio APS-C E-mount segment, fokusirajući se na full frame, ne bi nas previše začudilo da Fujifilm uspe da im preotme neki procenat korisnika, na šarm 80-ih i funkcionalnost.

Gde nas sve to vodi? Svaki od proizvođača u ovom trenutku ima veliki broj modela koji se bore za sve manji broj korisnika. Samo je Sony predstavio tri nova APS-C aparata veoma sličnih karakteristika pre mesec dana (sada ih ima ukupno sedam u tom segmentu), a Canonov trenutni model ima dva međusobno nekompatibilna mirrorless sistema (M i R) pored pune ponude od 14 dSLR-ova (po podacima sa njihovog sajta). Nikon i Fujifilm su u boljoj poziciji, jer su im proizvodi bolje diversifikovani, a oni koji se preklapaju su pred kraj proizvodnog ciklusa i verovatno neće biti obnovljeni. Za tako mnogobrojnu podelu modela u budućnosti neće biti prostora. Modeli sa ogledalom doživeće ove godine još jednu iteraciju, ako su već bili poodmakloj fazi razvoja (Canon 1Dx mk3 i Nikon D6), ali će postati retkost. Pitanje je da li će se uopšte proizvoditi za nekoliko godina, dok istekne „rok trajanja” poslednjoj generaciji.

To ne znači da će dSLR nestati, isto kao što ni „filmaši” nisu nestali. Preveliko je tržište da bi se ugasilo preko noći. Smena tehnologija jeste u toku, a kako će cene u budućnosti neminovno rasti usled smanjenja potražnje, možda se dSLR-u još malo produži život. To će vreme pokazati... Zasigurno, budućnost je – bez ogledala.