Bojan JOVANOVIĆ

1. maj 2020.

Silom prilika, prethodnih meseci suočenim smo sa krizom za koju nismo mogli lako da se spremimo. Ona nas je naučila kako da se ponašamo, izbegnemo paniku, a možda i da neki prestanu da skladište u kući taj prokleti toalet papir (znate ko ste!). Možda neukusno, ali tokom tog pičvajza pojavila se dugo odlagana četvrta igra u serijalu Disaster Report, postavkom znatno drukčija, ali sa sličnim pitanjima – da li ćemo pomoći drugima u kriznim vremenima, ili gledati samo sebe? I, konačno, hoće li nam zatrebati baš svih sto rolni toalet papira?

Premisa Disaster Reporta 4 je apsolutno sjajna... u teoriji i tokom početnih minuta igre. Tokom jutarnjeg špica, neimenovani grad u Japanu pogađa stravičan zemljotres. Zgrade padaju, asfalt puca, narod spasava živu glavu dok unezvereno trči unaokolo. U sred svega ste i vi, igrajući u ulozi muškog ili ženskog protagoniste koga ste prethodno kreirali, a na vama i vašim odlukama je to kako ćete se izboriti za sopstvenu bezbednost i glavu na ramenima. Tako je barem bilo planirano, dok nešto nije pošlo naopako. Igra, zapravo, nema nikakvu priču, niti vaš avatar ima neku agendu i okvirni tok misli. Bukvalno je tabula rasa koju ćete popunjavati kako igrate. Problem nastaje vrlo brzo, jer ton osciluje poput igle seizmografa od ozbiljnog i realističnog, do sprdnje i totalnog raspada sistema. Dijalozi su pogotovo tragični, jer možete biti potpuni dobrica, najzagorelija prženica kojoj ispada jezik na spomen brushaltera ili, pak, totalni kreten koji bi degažirao štene samo kad bi mu se ukazala prilika. Ovo nije zabavno-blesavo kao u igrama serijala Yakuza, već često neukusno i toliko protivrečno da se gubi smisao igračevog izbora. O, da, možete menjati i kostime, a pogađate da je većina njih osmišljena za lako zavirivanje pod suknju.

Igranje se svodi na lutanje na sve strane dok se nešto ne desi i bolni je podsetnik na mračno doba p&c avantura. Od igrača se očekuje da uradi tačno određene akcije, tačno zacrtanim redosledom, ali nema ni nagoveštaja šta i kako, već morate da nabadate dok ne potrefite ono što su autori zamislili. U jednoj sceni, tako, da biste mučeniku zarobljenom u toaletu prodavnice doturili papir, morate da umirite radnika, preuzmete rad za kasom, a tek onda dobijete informaciju gde je rolna, nakon čega novi zemljotres otvori prolaz za dalje. To sve, naravno, nikako niste mogli da znate pri dolasku na scenu. Postoje i skale gladi, žeđi, potrebe za toaletom, čistoće, ali one ni na šta ne utiču, sem na pojavu ikonice u uglu. Niti se igra uopšte trudi da vam na početku bilo šta objasni. Bitno je da postoji zilion i jedan kostim i skin za kompas.

Iako igru pogoni najnoviji Unreal Engine, ona izgleda kao nešto sa početka prethodne konzolne generacije. Razlog tome je što je igra trebalo da se pojavi još 2011. godine na PlayStationu 3, ali je odložena zbog katastrofalnog cunamija koji je pogodio Japan. U međuvremenu je franšiza menjala ruke i sve je krenulo od nule 2015. godine. Još bitnije, igra odbija da radi dobro. Pored verzije za PC, probali smo i onu za PS4 i tamo su neprestana učitavanja i padovi performansi još češći. Ružan šlag na ovoj bezobličnoj i bajatoj torti je spektakularno loš zvuk. Tokom prvih poglavlja igre bićete „počašćeni” neprekidnim šištanjem, navodno, cvrčaka, od koga pucaju bubne opne. Dijalozi su podnošljivi i većim delom dobro odglumljeni, mada ženski protagonista više zvuči kao automat u kol centru, nego ljudsko biće i svaku rečenicu izgovara ravno. Nešto od ovog bi možda moglo da se oprosti da igra ne košta 60 evra (ili 70 u verziji sa gomilom dodatne kozmetike).

Ovo je igra koja, očigledno, treba da se igra „pod dejstvom” i shvati kao parodija same sebe (pogotovo finale!). Čak i tada će vam biti dosadna, jer je jedina aktivnost kloparanje avetinjski praznim lokacijama dok ne ubodete trigger za sledeću scenu. Umesto igre koja je mogla da uđe u udžbenike po dobru, dobili smo katastrofu tektonskih proporcija, a kao svaka katastrofa, i ova igra ima jednu dobru stranu – ima kraj.